15. новембар 2017.

Перица и Деда Мраз

0 коментара

На ТВ-у неки жабац пева
Мали Пера се за кревет спрема
Гледа цртаћ и по мало зева
Мало мисли, а мало и дрема

Снег је вани почео да пада
На спавање би требао да пође
Њега мисли тешке муче сада:
Хоће ли и њему Деда Мраз да дође?

Седи Петар па се пресабира:
У школи сам петице наређао
Не бијем се кад ме неко дира
А, нисам брате никог ни вређао

Девојчице браним, а посебно Анку
Бака Мири сам носио цегере
Мирно трпим моју секу Бранку
Иако се она само дере

Перици је много лакше сада
У кревет може слободно да пође
Сигуран је, док у снове пада,
И њему ће Деда Мраз да дође!



Прочитај још...
13. мај 2017.

Ја и Тарзан

0 коментара

Испричаћу вам причу чудну,
било је то много давно.
У стомаку ми нешто мрдну,
јер иш сам у џунглу равно.

Бејах младо момче тада.
А, џунгла је била права!
Имах косу, не к`о сада,
а био сам и грађен – страва.

И, шетам се џунглом тако.
Кад искочи испред мене
неки човек. Нема сако.
Да се следиш од те сцене.

Уплаших се, шта да радим?
Гледам чову, шешир нема.
Да л` да праћку сада вадим?
Ухвати ме нека трема.

Кад он скочи, па онако у лету,
чврсто, с рукама обема,
ухвати се за лијану пету.
Тада спазих, ни ципеле нема.

Вришти, скаче, све се бечи,
на леђима му мајмун дрема.
Ту остадох ја без речи,
јер он ни панталоне нема.

Посматрам га сав у чуду.
Ломата се тамо-амо.
Имитира неку луду,
да извинеш, у гаћама само.


Прочитај још...
10. децембар 2016.

Јуче се није догодило

0 коментара

Дубоко замишљени старац, корача средином уске кривудаве једносмерне улице у супротном смеру коју, у летње недељно вече, сасвим пристојно осветљава месечина. У сусрет му долази аутомобил. Схвативши да се старац неће склонити, возач нагло закочи те отвори прозор и поче врло непријатно да му се обраћа. Не хајући за возачев бес, старац немо заобиђе возило. Уствари, он возача није ни чуо, јер се опхрван свакодневним проблемима обрео у неком новом, њему непознатом, свету, размишљајући о неким другим, њему много важнијим, стварима.
Недалеко одатле уличица се спаја са главном улицом насеља, а паралелно са њом се пружа железничка пруга, испред које се старац заустави. Верује да живот пун понижења није живот кога треба растезати и за којим треба жалити.
Угледавши воз у даљини обузе га снажан осећај страха праћен јаком дрхтавицом, као да му је хладно. Очекивао је да ће се, у тим тренутцима, сетити свега лепог што је у животу проживео, али не, као да му је неко ресетовао сећања. Она више не постоје. Као хипнотисан, пиљећи у челичну неман која му се великом брзином приближава, он скупи влажне дланове у песнице, убеђујући себе да направи још један корак и тако заврши посао због кога се ту налази. Тада загрме возна сирена и он се скамени од страха. Воз протутњи поред њега, а силина ветра га баци на земљу и у његовој глави настаде мрак и тишина.
Лежећи поред коловоза у прашини, старац полако отвори очи. Гледа лево-десно. Није му јасно ни где је, ни шта се догодило. Улица пуста. Покуша да помери руке па ноге, а онда се подбочи руком те се заокрену на стомак. Са муком се подиже и, док покушава да отресе прашину са панталона, трпи јаке болове. Онако погнут гледајући дуж празне пруге, осети јак бол у глави те се, уплашивши се несвестице, левом руком придржа за бандеру, а прстима десне руке додирну чело. Угледавши крваве прсте извади марамицу из џепа те је притисну на рану. Спусти се полако и седе на ивичњак коловоза, покушавајући да се присети догађаја. Седи онако прљав, изгребан и поцепан крај коловоза, спустивши чело на колена, а длановима прекривши погнуту главу, чуди се како му је тако идиотска идеја могла, уопште, пасти на памет. Постиђен од самога себе устаде и видно шепајући крену кући кроз уску кривудаву једносмерну улицу у правилном смеру. Чини му се да сада Месец јаче сија.
Сретоше га две комшинице и једна га упита шта му се десило, на шта јој он одговори да се, шетајући се по насељу, саплео и пао. Нису још ни одмакле од њега, кад се једна гласно обрати оној другој како је њему лако да се шетка кад му ћерка шаље девизе из иностранства. Игноришући речи завидне комшинице, он настави храбро да гази калдрму само да би што пре стигао кући.
Уђе у кућу и полако, подупирући се рукама о астал, опрезно седе на столицу. Осећа неку врсту нелагоде, као да га неко посматра, па се осврће лево-десно. Тада спази породичне слике, па опхрван самоћом и под утиском срећно избегнуте трагедије, из очију почеше да му се низ изобличене и наборане образе сливају сузе. Лице му постаје све изгужваније и тамније, а плач све снажнији терајући га да се просто бори за ваздух.
Избезумљен и уморан оде у спаваћу собу те онако исцепан и прљав леже на кревет и утону у сан.
Ујутру га пробуди звоњава телефона. Полако подиже слушалицу из које просто загрме ћеркин весео глас док му саопштава да су одлучили да се врате у домовину. Он подиже главу, више га ништа не боли. Лице развуче у осмех, као да се јуче никада није догодило.
Прочитај још...
24. новембар 2016.

Шаховска чаролија

0 коментара

Једном приликом сам у кафани „Моравац“, седео са Нешом, младим војним пензионером, и док смо киселом водом гасили лозу, пажљиво сам слушао његове војничке приче.

Колико сам га ја, у датим околностима, могао разумети, он је један период своје војне каријере, иако је био ваздухопловац, провео у пешадијској касарни (За оне који нису служили војску – пешадинац је у војсци исто што и плавуша или полицајац у цивилству!). Е, тамо су њих четворица плаваца службовала пуне две године и за то време су били нека врста уточишта за све оне, у касарни, који су волели шах. Е сад, ја не знам због чега су их тамо уопште послали (то је ваљда нека војна тајна!), али знам да су имали слободног времена на претек. Прича ми Неша да су у њиховој канцеларији тада врло често организовали не само шаховске турнире, већ и врло занимљиве дуеле најјачих шахиста у касарни, неког мајора Цимбала и заставника Стеве, по принципу – ко изгуби плаћа пиво победнику и плавцима. Прича ми он да је сваки њихов дуел био посебан и врло занимљив, а један од најзанимљивијих се одиграо пред саму њихову прекоманду у Ниш.

Тога дана су, као и обично, њих четворица плаваца седели у својој канцеларији, и док су пили прву јутарњу кафу причали су о вести која је обележила јучерашњи дан, а о чему су писале све ондашње новине: Југо је представљен америчком тржишту. „Ала су га направили, свака им част“ – задовољно је Неша прокоментарисао црно-белу слику новог Југа објављену у неким од тадашњих дневних новина Па, погледај га... Kако се само сетише да му додају ову лајсну?“ И, док су се остали гурали око њега не би ли ведели слику новог заставиног лепотана, у њихову канцеларију уђе мајор Цимбал – „Здраво плавци. Шта радите?“ – погледавши у Нешу, који је још увек гледао у раширене новине, мајор схвати да причају о новом Југу, те се и он укључи у разговор – „Стварно је супер. Врата му дихтују, да не поверујеш. К`о да га је Немац правио... Него, са Стевом сам уговорио меч тачно у подне, овде код вас. Спремите фигуре за Kарпова.“ Док је спомињао Карпова, мајор се све време кажипрстом боцкао по грудима, што је требало да значи да је он тај. „Јесте ли ви сигурни да је Kарпов главни? Чини ми се да ће га овог пута средити Kаспаров. Мали је зајебан. Није баш под либелу“ – погледа га Јосип, јасно заузимајући страну млађаног Каспарова. „Ма какви. Мали је још зелен. Kад одслужи војску, можда. Слушај ти мене, Јосипе, рано је... Видимо се, људи!“ – одржа им пешадијски мајор кратко предавање о утицају служења војног рока на шаховску каријеру и изађе из канцеларије.

Подне само што није, а у канцеларији су се, прича ми Неша, већ окупили сви који су били неопходни за почетак тог меча. Закључаше врата, а за радни сто, на којем је већ била постављена дрвена војничка шаховска табла са фигурама, седоше мајор Цимбал и заставник Стева. Њих четворица плаваца се насумично поређаше око стола, свако себи тражећи најбољу позицију за праћење меча. Мајор Цимбал упери одлучан и строги поглед ка заставнику Стеви – „Хоћемо ли, заћо?“ „Може, друже мајоре. Хоћете ли командовати за почетак меча, или...“ – шеретски му се обрати Стева. „Свиђа ми се то што у овако тешком тренутку за тебе успеваш да нађеш мало времена и за шалу“ – одговори му мајор не хајући за његове активности, које су се без икакве сумње могле подвести под термин „специјални рат“, а онда се у маниру правих џентлмена руковаше, те мајор повуче први потез. Играло се, како ми рече Неша, без мерења времена, а првих неколико потеза су повукли врло брзо. То је зато што се у том делу партије развијају фигуре, чиме се ствара позиција за следећу фазу меча у којој се троши много више времена. Е, тада настаде застој и после мало дужег размишљања мајор одигра, како Неша рече, за њих дунстере, неочекивани потез скакачем. „Ми, у публици, се немо погледасмо, што ми је било довољно да схватим да нико од нас четворице није знао намеру белог“ – прича ми Неша. У канцеларији је, рече ми он, све време владала потпуна тишина, као у опери, само што, у овом случају, извођачи нису певањем и глумом освајали публику, већ смисленим померањем дрвених фигурица по табли, чиме су стварали праву шаховску чаролију. Онда Стева, упиљен у шаховску таблу, набора чело, као да решава неку врло озбиљну животну ситуацију, опрезно са два прста ухвати пешака, ал` га одмах испусти, као да се опече. „Такнуто макнуто!“ – муњевито је реаговао мајор, као да га је неко иглом убо у задњицу, те Стева одигра тим пешаком (а, шта је друго могао?!). Настави се ту надмудривање и тактизирање... Уствари, права рововска борба. Напетост је, прича ми Неша, из минуте у минут расла, да би кроз петнаестак минута мајор Цимбал, к`о попарен, скочио са столице – „Јеб`о ме коњ, што ли сам га играо? Где се ухватих прво за њега? Да сам прво одиграо ловца, па тек онда ону... ону смрдљиву кобилу... Шта би ти урадио? Шта би? Немаш шта...“  Цимбал је обигравајући око стола, све време зурио у таблу, да би на крају сигурним гласом закључио – „Добио бих те опет.“ „Има ли у овој просторији пешадинаца? А, Пера је ту. Осетим ја да ме гуши нека прашина. Друже мајоре, док ви анализирате партију, пошаљите неког по пиво да мало очистимо грло од ове прашине!“ – заставник Стева се, задовољан исходом меча, шеретски обрати мајору. Цимбал извади новчаник, и док је Јосипу давао новац, обрати се Стеви, али тако гласно да га сви чују – „Стево, кол`ко беше пиво, одавно нисам плаћао?“ „Не мораш ти, Перо, наручивати за све. Мислим, можеш уштедети једно пиво на себи.“ „Шта је? Задовољан си, а? А, кад сам те тукао прошле недеље три пута узастопце, шта је онда било?“ – Цимбал гледа Стеву исколачених очију, као да га хипнотише – „Ризиковао сам, нисам прошао. Па шта? Него, друго мене мучи. Плавци одлазе. Где ли ћу да те дерем кад они оду?“

Плавци ускоро стварно одоше из пешадијске касарне, а са њиховим одласком је нестала и тек створена традиција шаховских турнира. Где ли су Пера и Стева касније играли шах и ко је кога драо не знам, али знам да су, по Нешиној причи, створили један прелепи вирус који их је све заразио шахом. То је једини вирус, уз осмех ми прича Неша, против кога нико не тражи антибиотик.
Прочитај још...
07. октобар 2016.

Не може се без Нишвила

0 коментара

Као да је прошло лето,
ноћима већ студен бије.
Облак бушан к`о решето,
тврђаву нам стару мије.

Уметници светски, наши,
мајстори су свог заната.
Свирају нам, све се праши,
к`о да раде из ината.

На клавиру и гитари,
музичари дични, славни,
виртоузи то су прави,
у том свету – увек главни.

Публика је наша – светска.
Баш нам таква чуда годе.
У глави нас понос пецка.
Сви путеви у Ниш воде.

Музичари звуке плету,
свирка нежна као свила,
јасно је већ целом свету,
не може се без Нишвила!


Прочитај још...
05. септембар 2016.

Пас и мачка

0 коментара

Проблем од давнина баш ме мучи сада,
не воле се пас и мачка, и то јако баш.
Да ли ће се, ипак, заволети некада?
Знам, колико и ти то знаш.

Често мудра мачка своје брке глади,
као нешто преде седећ испод клупе,
а уствари, она све то ради,
да би миша намамила из рупе.

Сваки керић сочно коску своју глође,
чува је и пази да му дуго траје.
Ако поред њега нека мачка прође
појури је, а за коску више ни не хаје.

После свега овог закључио сам, прво:
овај свет је врло, за њих двоје, тесан.
Кад га види мачка побегне на дрво,
јер је пас на мачку нешто много бесан.



Прочитај још...
15. август 2016.

Девет жаба

0 коментара

Прва жаба
носи другу.
Трећа стигла
чак пред пругу.

Четврта у
бари гњури,
пета жаба
само жмури.

Шеста жаба
много зева,
седма врло
ружно пева.

Осма жаба
јако скокну,
а девета
жабца цмокну.

Прочитај још...

Пратите ме

Архива чланака

 
Блог Драгана Маринковића © 2011 DheTemplate.com & Main Blogger. Supported by Makeityourring Diamond Engagement Rings

ТАБЛА НКС СРЖ