10. децембар 2016.

Јуче се није догодило

0 коментара

Дубоко замишљени старац, корача средином уске кривудаве једносмерне улице у супротном смеру коју, у летње недељно вече, сасвим пристојно осветљава месечина. У сусрет му долази аутомобил. Схвативши да се старац неће склонити, возач нагло закочи те отвори прозор и поче врло непријатно да му се обраћа. Не хајући за возачев бес, старац немо заобиђе возило. Уствари, он возача није ни чуо, јер се опхрван свакодневним проблемима обрео у неком новом, њему непознатом, свету, размишљајући о неким другим, њему много важнијим, стварима.
Недалеко одатле уличица се спаја са главном улицом насеља, а паралелно са њом се пружа железничка пруга, испред које се старац заустави. Верује да живот пун понижења није живот кога треба растезати и за којим треба жалити.
Угледавши воз у даљини обузе га снажан осећај страха праћен јаком дрхтавицом, као да му је хладно. Очекивао је да ће се, у тим тренутцима, сетити свега лепог што је у животу проживео, али не, као да му је неко ресетовао сећања. Она више не постоје. Као хипнотисан, пиљећи у челичну неман која му се великом брзином приближава, он скупи влажне дланове у песнице, убеђујући себе да направи још један корак и тако заврши посао због кога се ту налази. Тада загрме возна сирена и он се скамени од страха. Воз протутњи поред њега, а силина ветра га баци на земљу и у његовој глави настаде мрак и тишина.
Лежећи поред коловоза у прашини, старац полако отвори очи. Гледа лево-десно. Није му јасно ни где је, ни шта се догодило. Улица пуста. Покуша да помери руке па ноге, а онда се подбочи руком те се заокрену на стомак. Са муком се подиже и, док покушава да отресе прашину са панталона, трпи јаке болове. Онако погнут гледајући дуж празне пруге, осети јак бол у глави те се, уплашивши се несвестице, левом руком придржа за бандеру, а прстима десне руке додирну чело. Угледавши крваве прсте извади марамицу из џепа те је притисну на рану. Спусти се полако и седе на ивичњак коловоза, покушавајући да се присети догађаја. Седи онако прљав, изгребан и поцепан крај коловоза, спустивши чело на колена, а длановима прекривши погнуту главу, чуди се како му је тако идиотска идеја могла, уопште, пасти на памет. Постиђен од самога себе устаде и видно шепајући крену кући кроз уску кривудаву једносмерну улицу у правилном смеру. Чини му се да сада Месец јаче сија.
Сретоше га две комшинице и једна га упита шта му се десило, на шта јој он одговори да се, шетајући се по насељу, саплео и пао. Нису још ни одмакле од њега, кад се једна гласно обрати оној другој како је њему лако да се шетка кад му ћерка шаље девизе из иностранства. Игноришући речи завидне комшинице, он настави храбро да гази калдрму само да би што пре стигао кући.
Уђе у кућу и полако, подупирући се рукама о астал, опрезно седе на столицу. Осећа неку врсту нелагоде, као да га неко посматра, па се осврће лево-десно. Тада спази породичне слике, па опхрван самоћом и под утиском срећно избегнуте трагедије, из очију почеше да му се низ изобличене и наборане образе сливају сузе. Лице му постаје све изгужваније и тамније, а плач све снажнији терајући га да се просто бори за ваздух.
Избезумљен и уморан оде у спаваћу собу те онако исцепан и прљав леже на кревет и утону у сан.
Ујутру га пробуди звоњава телефона. Полако подиже слушалицу из које просто загрме ћеркин весео глас док му саопштава да су одлучили да се врате у домовину. Он подиже главу, више га ништа не боли. Лице развуче у осмех, као да се јуче никада није догодило.
Прочитај још...
24. новембар 2016.

Шаховска чаролија

0 коментара

Једном приликом сам у кафани „Моравац“, седео са Нешом, младим војним пензионером, и док смо киселом водом гасили лозу, пажљиво сам слушао његове војничке приче.

Колико сам га ја, у датим околностима, могао разумети, он је један период своје војне каријере, иако је био ваздухопловац, провео у пешадијској касарни (За оне који нису служили војску – пешадинац је у војсци исто што и плавуша или полицајац у цивилству!). Е, тамо су њих четворица плаваца службовала пуне две године и за то време су били нека врста уточишта за све оне, у касарни, који су волели шах. Е сад, ја не знам због чега су их тамо уопште послали (то је ваљда нека војна тајна!), али знам да су имали слободног времена на претек. Прича ми Неша да су у њиховој канцеларији тада врло често организовали не само шаховске турнире, већ и врло занимљиве дуеле најјачих шахиста у касарни, неког мајора Цимбала и заставника Стеве, по принципу – ко изгуби плаћа пиво победнику и плавцима. Прича ми он да је сваки њихов дуел био посебан и врло занимљив, а један од најзанимљивијих се одиграо пред саму њихову прекоманду у Ниш.

Тога дана су, као и обично, њих четворица плаваца седели у својој канцеларији, и док су пили прву јутарњу кафу причали су о вести која је обележила јучерашњи дан, а о чему су писале све ондашње новине: Југо је представљен америчком тржишту. „Ала су га направили, свака им част“ – задовољно је Неша прокоментарисао црно-белу слику новог Југа објављену у неким од тадашњих дневних новина Па, погледај га... Kако се само сетише да му додају ову лајсну?“ И, док су се остали гурали око њега не би ли ведели слику новог заставиног лепотана, у њихову канцеларију уђе мајор Цимбал – „Здраво плавци. Шта радите?“ – погледавши у Нешу, који је још увек гледао у раширене новине, мајор схвати да причају о новом Југу, те се и он укључи у разговор – „Стварно је супер. Врата му дихтују, да не поверујеш. К`о да га је Немац правио... Него, са Стевом сам уговорио меч тачно у подне, овде код вас. Спремите фигуре за Kарпова.“ Док је спомињао Карпова, мајор се све време кажипрстом боцкао по грудима, што је требало да значи да је он тај. „Јесте ли ви сигурни да је Kарпов главни? Чини ми се да ће га овог пута средити Kаспаров. Мали је зајебан. Није баш под либелу“ – погледа га Јосип, јасно заузимајући страну млађаног Каспарова. „Ма какви. Мали је још зелен. Kад одслужи војску, можда. Слушај ти мене, Јосипе, рано је... Видимо се, људи!“ – одржа им пешадијски мајор кратко предавање о утицају служења војног рока на шаховску каријеру и изађе из канцеларије.

Подне само што није, а у канцеларији су се, прича ми Неша, већ окупили сви који су били неопходни за почетак тог меча. Закључаше врата, а за радни сто, на којем је већ била постављена дрвена војничка шаховска табла са фигурама, седоше мајор Цимбал и заставник Стева. Њих четворица плаваца се насумично поређаше око стола, свако себи тражећи најбољу позицију за праћење меча. Мајор Цимбал упери одлучан и строги поглед ка заставнику Стеви – „Хоћемо ли, заћо?“ „Може, друже мајоре. Хоћете ли командовати за почетак меча, или...“ – шеретски му се обрати Стева. „Свиђа ми се то што у овако тешком тренутку за тебе успеваш да нађеш мало времена и за шалу“ – одговори му мајор не хајући за његове активности, које су се без икакве сумње могле подвести под термин „специјални рат“, а онда се у маниру правих џентлмена руковаше, те мајор повуче први потез. Играло се, како ми рече Неша, без мерења времена, а првих неколико потеза су повукли врло брзо. То је зато што се у том делу партије развијају фигуре, чиме се ствара позиција за следећу фазу меча у којој се троши много више времена. Е, тада настаде застој и после мало дужег размишљања мајор одигра, како Неша рече, за њих дунстере, неочекивани потез скакачем. „Ми, у публици, се немо погледасмо, што ми је било довољно да схватим да нико од нас четворице није знао намеру белог“ – прича ми Неша. У канцеларији је, рече ми он, све време владала потпуна тишина, као у опери, само што, у овом случају, извођачи нису певањем и глумом освајали публику, већ смисленим померањем дрвених фигурица по табли, чиме су стварали праву шаховску чаролију. Онда Стева, упиљен у шаховску таблу, набора чело, као да решава неку врло озбиљну животну ситуацију, опрезно са два прста ухвати пешака, ал` га одмах испусти, као да се опече. „Такнуто макнуто!“ – муњевито је реаговао мајор, као да га је неко иглом убо у задњицу, те Стева одигра тим пешаком (а, шта је друго могао?!). Настави се ту надмудривање и тактизирање... Уствари, права рововска борба. Напетост је, прича ми Неша, из минуте у минут расла, да би кроз петнаестак минута мајор Цимбал, к`о попарен, скочио са столице – „Јеб`о ме коњ, што ли сам га играо? Где се ухватих прво за њега? Да сам прво одиграо ловца, па тек онда ону... ону смрдљиву кобилу... Шта би ти урадио? Шта би? Немаш шта...“  Цимбал је обигравајући око стола, све време зурио у таблу, да би на крају сигурним гласом закључио – „Добио бих те опет.“ „Има ли у овој просторији пешадинаца? А, Пера је ту. Осетим ја да ме гуши нека прашина. Друже мајоре, док ви анализирате партију, пошаљите неког по пиво да мало очистимо грло од ове прашине!“ – заставник Стева се, задовољан исходом меча, шеретски обрати мајору. Цимбал извади новчаник, и док је Јосипу давао новац, обрати се Стеви, али тако гласно да га сви чују – „Стево, кол`ко беше пиво, одавно нисам плаћао?“ „Не мораш ти, Перо, наручивати за све. Мислим, можеш уштедети једно пиво на себи.“ „Шта је? Задовољан си, а? А, кад сам те тукао прошле недеље три пута узастопце, шта је онда било?“ – Цимбал гледа Стеву исколачених очију, као да га хипнотише – „Ризиковао сам, нисам прошао. Па шта? Него, друго мене мучи. Плавци одлазе. Где ли ћу да те дерем кад они оду?“

Плавци ускоро стварно одоше из пешадијске касарне, а са њиховим одласком је нестала и тек створена традиција шаховских турнира. Где ли су Пера и Стева касније играли шах и ко је кога драо не знам, али знам да су, по Нешиној причи, створили један прелепи вирус који их је све заразио шахом. То је једини вирус, уз осмех ми прича Неша, против кога нико не тражи антибиотик.
Прочитај још...
07. октобар 2016.

Не може се без Нишвила

0 коментара

Као да је прошло лето,
ноћима већ студен бије.
Облак бушан к`о решето,
тврђаву нам стару мије.

Уметници светски, наши,
мајстори су свог заната.
Свирају нам, све се праши,
к`о да раде из ината.

На клавиру и гитари,
музичари дични, славни,
виртоузи то су прави,
у том свету – увек главни.

Публика је наша – светска.
Баш нам таква чуда годе.
У глави нас понос пецка.
Сви путеви у Ниш воде.

Музичари звуке плету,
свирка нежна као свила,
јасно је већ целом свету,
не може се без Нишвила!


Прочитај још...
05. септембар 2016.

Пас и мачка

0 коментара

Проблем од давнина баш ме мучи сада,
не воле се пас и мачка, и то јако баш.
Да ли ће се, ипак, заволети некада?
Знам, колико и ти то знаш.

Често мудра мачка своје брке глади,
као нешто преде седећ испод клупе,
а уствари, она све то ради,
да би миша намамила из рупе.

Сваки керић сочно коску своју глође,
чува је и пази да му дуго траје.
Ако поред њега нека мачка прође
појури је, а за коску више ни не хаје.

После свега овог закључио сам, прво:
овај свет је врло, за њих двоје, тесан.
Кад га види мачка побегне на дрво,
јер је пас на мачку нешто много бесан.



Прочитај још...
15. август 2016.

Девет жаба

0 коментара

Прва жаба
носи другу.
Трећа стигла
чак пред пругу.

Четврта у
бари гњури,
пета жаба
само жмури.

Шеста жаба
много зева,
седма врло
ружно пева.

Осма жаба
јако скокну,
а девета
жабца цмокну.

Прочитај још...
07. јул 2016.

Жртва

0 коментара

Балкан. Пролеће 2061. године. У кабинету шефа Државне безбедности седи омањи проћелав човек са танким брчићима и чита документа која чине досије тренутно најтраженије особе на Балкану.
- Здраво Ричарде! – улазећи у свој кабинет начелник службе поздрави млађег колегу.
- Здраво шефе!
- Како си?
- Како могу да будем, гледам досије Мамута и сам се себи чудим како је успео да нам збрише испред носа...
- Јебеш Мамута, ухватићемо га... Него, сад сам био код Главоње, није добро... Мислим, он је добро, шта њему може да фали, него задатак који нам је дао није. Јеби га, неће нам бити први пут... Укратко речено, морамо Певца... – шеф, забринутог израза лица погледа свог потчињеног, без речи испружи кажипрст десне руке и њиме, као ножем, прође испод подигнуте сопствене браде.
- Певца!? – изненађено реагова Ричард – Стево, па то смо...
- Само полако... Само полако... – стишава га шеф Стеван – Морамо добро размислити, испланирати сваки детаљ... Немој да нам се смеју они у Бриселу, као комшијама прошле године... Да, да и то... Уф, јебем ти, прошле године у комшилуку, а ове код нас. Сувише је, некако, провидно... Како то камуфлирати, да не буде баш толико провидно... Мислим, не може бити самоубиство... барем не онако, као што је било у комшилуку прошле године, са два метка.
- Па, стварно. Кретен се после правдао како је други метак опалио случајно... Као, пиштољ му није био добар... – Ричард се подругљиво насмеши и одмах настави – Кад су комшије у питању, ми смо наш део обавеза одрадили беспрекорно... Мислим, сами су криви због такве завршнице... – Ричард ућута за тренутак, а онда забринуто заврте главом – Море, нешто се мислим, ...можемо ли им, уопште, веровати?
- Ово су озбиљне ствари... Ни ја им не верујем, али међудржавни споразум предвиђа да се у оваквим ситуацијама, за које се предвиђа да могу унети немир и пореметити стабилност региона, морамо консултовати са њима... и обрнуто, они са нама... и, наравно, сарађивати. Дакле, без њиховог пристанка ово не би могло. Главоња каже да је лако добио њихов пристанак... Па, и сам знаш, да смо и ми њима одобрили оно срање прошле године, када се Јаблан наводно убио. Дакле, мора да се ради, нема нам друге... Следеће године су редовни председнички избори и ово се мора завршити највише за шест месеци. Јеби га, кратак рок, али шта да радимо. У сваком случају са нама ће све време бити онај тип из комшилука... како беше... Мерлин.
Стеван седе на кожну хидрауличну фотељу и из фиоке свог радног стола извади паклицу цигарета, отвори је и понуди Ричарда. Овај узе две цигарете, једну убоде себи међу усне, а другу даде Стевану. У кабинету настаде потпуна тишина. Тек запаљене цигарете направише облачић дима који слободно кружи просторијом. Обојица покушавају да осмисле неки сценарио за одстрел Певца који би био изводљив, а да при томе буде и уверљив, односно, да не остави ни најмањи простор за сумњу. Стеван одједном устаде и отвори витрину. Шкрипа стаклених вратију витрине, из које он извади виски, поремети тишину те се Ричард, као из сна, прену. Стева нали две чаше за воду вискијем до пола те једну стави испред Ричарда, а другу узе у руку, подиже је, наздрави Ричарду онако без куцања, и отпи мало. Потом незнатно обори своју фотељу те се ували у њу. Ричард се испружи преко двоседа и зажмури. Обојица ћуте.
После двадесетак минута Ричард, онако лежећи на двоседу, прекину тишину – И треба да га кокнемо. Ко га јебе. Је л` прошле године свима подигао плате, осим нама? А шта нам је причао у кампањи док смо му чували дупе... Те, тешко живите... те, опасан посао, стресан, бла, бла, бла... Решићемо то... Па, што није решио, ко му је крив.
- Мајке ти, Ричарде, о чему ти размишљаш? Ја сам мислио да склапаш неки сценарио, а ти... причаш глупости. Сконцентриши се на посао, човече. И, молим те, немој да ми причаш како ниси платио струју три месеца. Боли ме уво за твоју струју. Задали су нам озбиљан задатак и ми то морамо на најбољи могући начин да решимо. – Стеван га прострели погледом и припрети кажипрстом – Ричарде, овде нема зајебанције. Од овог тренутка нема породица, нема деца, нема умрла ми мајка, нема ништа док се ово не заврши. Разумеш!? За ово поред нас двојице зна само Главоња, мајке му га набијем па њему... Стављамо гузицу на жар због њега, а он ће, ако нешто не дај Боже крене наопако, лако да се извуче... Дакле, јасно ти је колико ће ово бити тешко извести? Е па онда, како да ти кажем, на посао... Нема нам друге. Најкасније за месец дана морамо имати готов сценарио, после тога припремне радње па, боже здравље, на јесен завршница.
- Извини, знаш да сам... У реду је. Не секирај се, све ће бити у реду.
Ричард узе чашу са вискијем и отпи пола. Спусти чашу на астал, извали се на двосед и затвори очи. Обојица у тишини покушавају да осмисле план ликвидације Певца.
Није прошло ни десет минута кад се поново огласи Ричард.
- Ево шта ја мислим. Комшије су свом Јаблану подметнули самоубиство. Јесте, било је траљаво и неспретно, али је прошло. Ми не можемо да копирамо тај сценарио и ту се потпуно слажем са тобом. Таман и када бисмо га одрадили идеално, није добро. Морамо смислити нешто оригинално, односно, нешто што ће тако деловати. Мислим да је добар сценарио Кенеди. Ухватиш убицу, неко га убије, мислим убицу и готово. Нема убице, нема сведока, све је чисто.
- Како мислиш нема сведока? Откуд ми знамо да се убица није с неким договарао? Да се неком није поверио.
- Знамо, јер званични убица, уствари, није убица. Дакле, то је нека изабрана особа... изабрана од стране нас. Он, јадник, неће ни знати за атентат, самим тим се неће ником ни поверити... Он, једноставно, не зна да је изабран за улогу убице нити ће то икада сазнати. А, његови пријатељи ће, као и увек, причати како је у последње време био ћутљив, чудан и слично. Знаш како је, људи воле да су паметни и у центру пажње.
- Шта мислиш, ко би могао бити погодан за ту улогу? Имаш ли некога у виду?
- Имам – Ричард направи краћу паузу, а онда погледа шефа својим исколаченим плавим очима – Мамут! Шта кажеш? Ухватимо га у тајности да нико не зна... Намамимо га некако... јебем ли га како, само да медији не сазнају... Знам да није лако, али ми нисмо овде да решавамо лаке задатке. Дакле доведемо га пред Певца, а онда раздужимо обојицу... И Певца и Мамута. Једним ударцем две муве.
- Уф, јебем ти сунце, такав ми се свиђаш. Ајде, нека преноћи па ћемо видети.


***

Марјан Богићевић је познати опозициони новинар, који у својим ауторским чланцима, оштро напада Владу и председника Републике. Један је од ретких новинара који истражује приватне послове државних функционера, а широј јавности је познат и по својој плаховитости. Често у јавним наступима напада па чак и прети високим државним функционерима. Поред тога велики је противник, по његовом мишљењу, смишљеног срозавања свега што је повезано са културом. На мети му је често и сам председник Републике који је пре пет година победио у, данас, најпопуларнијем риалити шоу програму код нас "Упецај сома". Сам програм "Упецај сома" предвиђа да се у исту кућу уведу људи различитог образовања, интересовања и степена толеранције, а који се раније нису познавали. Њима се дозвољава да се групишу по сопственом нахођењу да би "упецали сома", односно, да би неког члана колектива ставили у мрежицу за плен, тј. изоловали у самицу. Сом мора у "мрежици" да проведе 24 сата без воде и хране. Садашњи председник Републике се посебно истакао у прављењу непринципијелних коалиција са различитим укућанима и на тај начин "упецао највише сомова" што му је омогућило да победи и, на тај начин, постане најпопуларнији грађанин наше земље, а касније, захваљујући тој победи, и председник Републике.
Марјан се већ неко време бави истраживањем пословања најпознатијег криминалца са ових простора, познатим под надимком Мамут, који је пре неки дан ухапшен у Русији, а за кога он има поуздане информације да је повезан са неким сумњивим пословима председника Републике. Одскоро је почео да прима и претеће поруке са неидентификовних адреса електронске поште па се, у вези са тим, пожалио свом добром пријатељу који му је саветовао да купи неко оружје да би могао да се, у случају да га неко нападне, одбрани.
Марјан уђе у продавницу оружја и, после насумичног разгледања арсенала оружја, обрати се продавцу – Хоћете ли ми, молим вас, помоћи у избору оружја за самоодбрану?
- Наравно, господине. Да ли вас нешто посебно интересује?
- Ни сам не знам. Нисам никад користио никакво оружје, нити било шта знам о томе. Ја сам, уствари, пацифиста и мислио сам да ми оружје никада неће требати. Ето, сада вам је јасно да немам појма о оружју... Хтео бих да купим нешто што бих могао да искористим брзо за самоодбрану. Значи, треба ми неко оружје за које бих могао да извршим све потребне обуке у кратком времену, а да за њега не треба познавање неке посебне вештине.
- У том случају најбоље вам је решење овај пиштољ. Лаган, лако се раставља и одржава, лако се пуца, муниција је стандардна, што значи да је увек има и да јој је приступачна цена.
Марјан држи у руци пиштољ, неко време га, наизглед, детаљно заглеђује, а онда се обрати продавцу – Како се пуни?
- Господине, ми само продајемо оружје, на обуку ћете морати у неки од стрељачких клубова који имају сертификат за обуку. Ми то не смемо да радимо.
- У реду. И до сада сам био без оружја па нека буде празан док не завршим ту обуку... Узећу га. Није да ми се свиђа, него морам. Боље речено, мислим да морам. – Марјан пружи десну руку, на којој се налази његова Лична Електронска Идентификациона Наруквица - ЛЕИН, продавцу, а затим, како то процедура налаже, погледа кроз монокл, који стоји изнад тезге, да би верификовао плаћање.
Продавац, док полако пакује пиштољ у оригиналну кутију, показује Марјану шта све комплет садржи. Уз пиштољ му спакова и кутију муниције, а онда све то убаци у рекламну кесу своје продавнице.
Марјан, са кесом у руци, ходајући улицом на путу ка свом стану, размишља о пиштољу којег је купио, а којег не уме ни да користи, нити је сигуран да ће му икада у животу затребати. Чак и да, на најбољи могући начин, заврши обуку за пиштољ није сигуран да ли ће бити способан да га употреби против нападача. Као новинар је навикао да сасипа врло жестоку вербалну паљбу по разним саговорницима, али то су, ипак, само речи. Више пута је, чак и у јавним наступима, успевао да убеди саговорнике у нешто у шта ни сам није веровао, што је код њега развило свест о томе да су речи врло снажно оружје. Свестан снаге коју поседују, у право време и на правом месту, изговорене речи, Марјан се поново пита шта му је требала ова куповина, како то да објасни друговима из Пацифичког покрета и зашто је себи дозволио да му неки кретен анонимним порукама мења животно опредељење. Опхрван питањима на која не може у потпуности дати одговоре улази у свој стан те кесу са нераспакованим пиштољем и муницијом просто баца у гардеробер.
Прошло је већ месец дана, можда и више, од када је купио пиштољ, а он још увек није извршио обуку за руковање нити намерава то да уради. Чак се више ни не сећа да је некада купио некакав пиштољ.
Марјан се, после завршеног тв дуела са познатим политичким аналитичарем, врати у свој стан и затиче хаос. Стоји у предсобљу и, гледајући свуда око себе, уочава само разбацане ствари. Чуди га чињеница да стан није обијен, а на улазним вратима стана има најсавременију електронску браву која има могућност дојаве и снимања било какве насилне радње. То што није добио никакву поруку на ЛЕИ наруквицу о провали, нити је провалник снимљен једино може значити да је провалник познавао његове шифре. Како? Није му јасно. Седа у фотељу и, док посматра разбацане ствари, сети се да још увек није обавестио полицију о провали те подиже десну руку и преко своје ЛЕИ наруквице полицији посла сигнал за помоћ у случају провале.
Убрзо дођоше полицијски инспектор и техничар. Овај други улази у стан обучен попут хирурга и неким електронским уређајем просто скенира зидове, подове и ствари покушавајући да издвоји неке отиске који би могли да идентификују провалника.
Све у свему после пола сата детаљне претраге утврђују да никаквих отисака нити трагова нема.
- Господине Богићевићу, не постоје никакви трагови, нити је провала снимљена интерним видео надзором, а очигледно се десила... Чудно... Врло чудно! Однећемо видео снимак на експертизу, а ви, молим вас, сада прегледајте стан и утврдите, ако можете, да ли вам је нешто нестало – инспектор се обрати Марјану, који одмах крену до радног стола, где је приметио да му недостаје Лични централни рачунар те о томе извести инспектора. Инспектор то записа у своју бележницу и упути га да детаљно прегледа и друге просторије. Марјан полако обилази собу, а онда к`о попарен истрча из собе и просто се увуче у гардеробер у предсобљу. Усправи се и немо погледа инспектора.
- Шта је било, господине?
- Нема га... – Марјан гледа инспектора, а кажипрстом показује на унутрашњост гардеробера – ...Ту је био, сада га нема... Пиштољ...
- Какав пиштољ?
- Не знам.
- Како не знате који пиштољ имате? Које је марке? Који калибар? Коју муницију користи? Знате, ваљда, нешто?
- Не знам. Не знам, стварно. Мене то не интересује. Не знам ни што сам га, уопште, куповао... Уствари, знам зашто сам га купио... Примао сам претеће поруке па да бих се заштитио. Ма, нисам га ни распаковао. Још увек је у оригиналној амбалажи.


***

У кабинету начелника Државне безбедности, око радног стола, стоје Стеван, Ричард и Мерлин. Разговарају о акцији која има кодирани назив Бућкало. Мерлин им је пренео сагласност своје администрације да се акција Бућкало може извести, али да они, наравно, не преузимају никакву одговорност у случају да нешто лоше крене.
Стеван их замоли да седну, а затим извади виски из витрине и нали га у чаше за воду. Подиже своју чашу и званичним гласом се обрати Мерлину – Хвала вам драги колега на подршци. Ми смо вас увек високо ценили и ни у једном тренутку нисмо посумњали да ћете нам притећи у помоћ. Живела наша два братска народа! Живели!
- Живели, колега. – Мерлин отпи мало из чаше, ћутећи погледа Стевана, као да се још увек размишља шта да му одговори, а онда му се гласно обрати – Поштовани колега и пријатељу, јасно вам је да у овој, иначе врло ризичној акцији, не сме бити треће жртве. Такође вам је, надам се, јасно да наши грађани који су укључени у разне послове са вашим председником не могу трпети због ове акције. Дакле, њихови послови не смеју бити угрожени. Све остало је на вама и ја сам сигуран да ћете ви то обавити врло професионално.
- Будите сигурни у то.
- Опростите колега, какав је ово пиштољ у најлон кеси на вашем радном столу?
- То је, Мерлине, пиштољ убице, или тачније речено будућег убице.
- Не сумњам, колега, да сте изабрали праву особу.
- О том по том, колега.
Мерлин искапи виски из своје чаше, остави је на астал, устаде, погледа обојицу и обрати им се – Господо, било ми је задовољство сарађивати са вама. Увек сам вам на услузи. Збогом! – и упути се ка вратима.
-  Збогом, Мерлине – отпоздрави му Стеван и испрати га до врата. Када је гост изашао Стеван затвори врата и седе на фотељу. Гледа Ричарда и подижући обрве га упита – Шта мислиш?
- Ех, шта мислим, фолира се, као не зна чији је пиштољ... бла, бла...
- Ма, не питам те за Мерлина. За ово данас те питам. За пола сата треба да дође Питагора да узме пиштољ и, боже здравље, за три сата све је готово. Промена коју смо извршили у плану када су у Русији неочекивано ухапсили Мамута и замена коју смо били присиљени да извршимо...
- А, то! Мамицу му јебем, тај Мамут стварно има среће, или нам цуре информације... У сваком случају, без обзира што смо у последњем тренутку променили извршиоца, не сумњам у то. У игри су нам најбољи људи. Питагора је цар, он то уме најбоље да прорачуна, да организује... Његови резултати су увек прихватљиви. Не секирај се, живео ти мени, брате... – Ричард отпи мало вискија из чаше – ...а сутра правац Нишка Бања. Е, брате мили, само да се докопам кревета, спаваћу по читав дан, а увече шетња по шуми и тако десет дана.
Њих двојица већ скоро три сата ћутећи седе у Стевановом кабинету ишчекујући извештај.
- Прошло је већ два и по сата од када је био Питагора и однео цевку... Требало би ускоро, ваљда, да чујемо нешто... авион је већ вероватно полетео... – нервозно, више за себе прича Стеван, а онда чувши звоњаву службеног шифрованог телефона скочи са фотеље, подиже слушалицу и палац десне шаке прилепи на слушалицу – Молим... Добро... Добро... Када? ...Добро. Шта је са убицом? ...Добро.
Стеван спусти слушалицу, добаци Ричарду да је све готово и опет подиже слушалицу те палац десне шаке поново прилепи на малу стаклену површину која се налази на самој слушалици телефона – Хало... Молим вас председника Владе... Господине председниче, малочас сам добио информацију да је председник Републике убијен на аеродрому Никола Тесла, у ВИП тунелу, пре пет минута... Жао ми је, утврђена је смрт... Јесте... Служба обезбеђења је реаговала и усмртили су нападача... Марјан Богићевић... Да, да новинар... Довиђења.
Стеван спусти слушалицу и погледа у правцу великог монитора окаченог на зид – Још ови да објаве... – узе чашу са вискијем и испразни је. Недуго затим Ричард устаде – Ево га. Прекид програма, сада ће и они објавити.
Обојица стојећи немо гледају у монитор, ишчекујући најновије вести које су најављене. На екрану се појави спикерка озбиљног лица и поче да чита вест – Поштовани гледаоци, како је наша кућа незванично сазнала, из извора блиског Влади, пре петнаест минута је извршен атентат на председника Републике. Још увек немамо ближих информација о стању нашег председника нити о атентатору... Само мало, ево стигла нам је званична информација са лица места... Само мало... Дакле, данас око 17 часова на аеродрому Никола Тесла у Београду, у ВИП тунелу, извршен је атентат на председника Републике. Председник Републике је погођен са више хитаца и у тешком стању је превежен у Ургентни центар. Атентатор је убијен на лицу места. Атентатор је... – ту се спикерка мало узнемири, покри дланом уста, а онда настави са читањем - ...Опростите, атентатор је наш познати новинар Марјан Богићевић. Мотиви за овај атентат још увек нису познати... Полицији је познато да је Богићевић пиштољ којим је извршио атентат купио легално пре месец и по дана, наводно за смоодбрану. Такође, полиција има поуздану информацију да покојни Богићевић није ни у једном стрељачком клубу извршио обуку за ово оружје, што значи да се илегално припремао за овај терористички чин. А, занимљиво је и то да је пре недељу дана Богићевић инсценирао провалу у сопствени стан и пријавио нестанак пиштоља са којим је данас извршио атентат. Останите са нама, јер ћемо вам се ускоро јавити са новим информацијама и гостима везаним за овај догађај. Разговараћемо са пријатељима покојног Богићевића, затим са продавцем који му је продао пиштољ и...
Стеван угаси монитор те Ричарду упути поглед који врло јасно осликава његово стање преморености – Ја одох код Главоње, а ти правац Нишка Бања. Лепо се одмори и спреми за нове победе и нове дужности. Ја ћу покушати да искамчим пензију... Доста ми је свега.




Прочитај још...
29. јун 2016.

У лавиринту велеграда

0 коментара

Ходам
улицама велеграда,
широким и мемљивим.
Нигде сунца.
Застадох...
Куда да пођем,
кад су ми све улице исте?
Окрећем се,
никог не познајем.
Кога да питам,
кад сви некуд журе.
Неухватљиви су,
као да имају неки циљ.

Разумем их,
ја бих их, на том путу,
само успоравао...

Кренух
корацима несигурним
и неједнаким,
као да плешем.
Одједном поче ветар,
па удари киша.
Саставише се небо и земља.
Пролазећи поред мене,
као поред неког камена,
сви отварају кишобране
и нико ме
под свој кишобран
не позва.
Шта да радим,
кад овде никог не познајем,
а сви некуд журе,
као да имају циљ.

Не љутим се,
јер ја бих их, на том путу,
само успоравао...

Престаде киша,
сунца и даље нема.
Нема ни блата.
Док мокар и жедан
бесциљно корачам,
као камџијом,
ме ошину
мирис борове шуме
и подсети ме на родни крај.
Протресох се од узбуђења и,
као пас за мачком,
потрчах за њим...
Залуд.
Утече ми,
док сам чекао зелено светло.
Џаба сада ширим ноздрве,
џаба се окрећем,
када овде никог не познајем,
а сви некуд журе,
као да имају циљ.

Не љутим се,
јер ја бих их, на том путу,
само успоравао...

Мокар, жедан и гладан
више не знам
ни где сам кренуо,
ни где се налазим,
нити како сам овде доспео.
Упутих се негде...
Више ми није ни важно где.
Нећу никога да питам,
јер овде никог не познајем,
а сви некуд журе,
као да имају циљ.
Нећу да их, на том путу,
успоравам.


Прочитај још...

Пратите ме

Архива чланака

 
Блог Драгана Маринковића © 2011 DheTemplate.com & Main Blogger. Supported by Makeityourring Diamond Engagement Rings

ТАБЛА НКС СРЖ