13. јун 2011.

Шта то беше село

0 коментара
Превелика је разлика у развијености између севера и југа, између центра града и периферије, а о селу више нико озбиљно и не размишља.
Убрзаном индустријализацијом СФРЈ педесетих и шездесетих година прошлог века, људи су масовно прелазили из села у градове. Тежак и неизвестан сеоски живот мењали су за сигурнији у граду.
У граду су имали осмочасовно радно време, редовну плату, здравствено и пензијско осигурање, најчешће и решено стамбено питање. Све то им није зависило од временских прилика (елементарних непогода). Од тог времена до данас нека села су преполовљена, а нека потпуно угашена. Када обилазите села у јужној Србији видећете да у центру села имају стару оронулу зграду у којој је некад била смештена школа, а да данас често најмлађи становник има око шездесет година.

У међувремену индустрија је уништена, што лошом приватизацијом, што НАТО бомбардовањем, што немаром људи који су руководили фабрикама. У граду нема довољно посла. Незапослени траже посао у граду, док на село скоро да нико неће.
На селу би могло много тога да се ради, али како да се неко одлучи да живи на селу када су она потпуно запуштена. Како да неко одлучи да почне да се бави пољопривредом када је Србија остала без противградне одбране!?
Центри градова се стално шминкају, скида се стари асфалт и поставља нови, уклањају стари ивичњаци и стављају нови, граде се спортски и пословни објекати, а села нам и даље немају ни канализацију!
Где је решење?
Миграције становништва су увек постојале и постојаће, и увек су ишле правцем лоше – добро, односно из доброг ка бољем. У супротном правцу се никад није ишло па неће ни сада. Ако нам је заиста циљ да села почну да се насељавају, онда мора много тога да се уради. Посао није ни мало лак, али га треба барем започети. Добар почетак би била децентрализација и то не само она на нивоу државе, већ и децентрализација на нивоу локалне самоуправе, где би села добила посебан статус (односно приоритет док не достигну потребан ниво развоја), како се не би дешавало да се у градовима улаже у нешто што већ постоји, а да се у села не уложи ни динар.
Не можемо, наравно, за све кривити државу, јер држава – то смо сви ми заједно. Какви смо ми таква је и она. Морамо још много радити на себи. Сада је, у ствари, право време за покушај да се нешто ради на селу, јер се сеоска имања “продају” у бесцење. Са почетним капиталом, вредности једног двособног стана, на селу се може урадити доста тога. Али многи ће и даље радије седети у свом “кавезу” у граду, беспослени, чекајући да их “погоди” неки посао.
Уколико се, у неком будућем времену, деси да се у селима обезбеде сви потребни услови за квалитетан живот, желећемо да живимо у њима, али нећемо имати довољно пара за тако нешто.
Ех, шта ти је живот...

Напиши коментар

 
Блог Драгана Маринковића © 2011 DheTemplate.com & Main Blogger. Supported by Makeityourring Diamond Engagement Rings

ТАБЛА НКС СРЖ