05. новембар 2012.

Спасовдан

0 коментара

У градићу Стара Паланка на северу земље, где се фудбал одавно не игра, стадион се користи за вашаре и сличне манифестације. Иза јужне ограде стадиона се раширило градско гробље, а на источној страни стадиона, изнад некадашњих свлачионица, је надзидана кафана – „Код Спасе“. На свега двадесетак метара од Спасине кафане под старим кестеном, кога је јесен већ добрано отресла, је још некада давно постављена клупа. На сада већ накривљеној и оштећеној клупи се шћућурио Радован који, видно нарушеног здравља, шкиљи у правцу гробља. У његовој близини се зачуше некакви кораци, све јаче и јаче, па тајац. И сам Радован је схватио да је неко пришао клупи, али га то уопште није интересовало. „Је л’ слободно?“ – гробну тишину прекину умилан женски глас. „Слободно“ – незаинтересовано јој одговори Радован не померајући поглед. Она седе на клупу поред њега, погледа га и сажаљивим гласом га упита – „Познавали сте га?“ „Нисам, само му... завидим“ – одговори јој Радован, дубоко уздахну и не погледавши своју саговорницу настави – „Спасио се.“
Уто поче да дува неки јак ветар који, за кратко време, донесе црне облаке. Дан се у тренутку изгуби без трага, а онда, као на филму, почеше истовремено грмљавина и снажан пљусак. Њих двоје, изненађени, хитро усташе те осврћући се почеше у својој близини да траже заклон. Спас су једино могли наћи у кафани „Код Спасе“ те утрчаше у ходник. У то време у кафану почеше утрчавати и људи са гробља. Сви, осим њих двоје, продужише у салу за ручавање. Рођак преминулог их, видевши их у ходнику, љубазно позва да уђу. „Ми нисмо...“ – хтеде Радован да му објасни да они нису били на сахрани, а домаћин га љубазно прекину речима – „Знам да нисте гладни, али обичаји су такви. Ваља се. Нешто мало за душу покојника.“ Уђоше и испоштоваше обичај.
Разиђоше се тамни облаци. Сунце је опет засјало, а њих двоје, као да се познају, ходају једно поред другог тротоаром који се после кише цакли попут огледала. На почетку свако о себи рече основне информације у циљу упознавања, после чега настаде тишина. Радован, тихим и несигурним гласом, прекину то краткотрајно ћутање – „Ово ми је, Данице, први оброк од прекључе и да није било кише...“ – уздахну дубоко, погледа у небо те настави своје исповедање – „Да ме не схватиш погрешно, нисам ја био лењ, нити сам био неодговоран. Уствари, можда би се могло рећи да сам био неодговоран у једном периоду живота... Целог живота сам радио тежак посао на грађевини. Разболео се, жена умрла, а деца к`о деца... свако на своју страну. Остао сам сам. Ма нека ми је, родитељи ме терали у школу, а ја бежао из ње. Ето, једино сам тада био неодговоран и то ми се сада враћа... Да сам нешто завршио, сад би то била друга песма.“ Даница само климну главом, дајући му тако до знања да га је разумела, али му ништа не рече, не желећи да се одмах на самом почетку њиховог познанства упушта у било какву расправу. Гледајући га неко време, тако скрханог, она схвати да ће морати да преузме улогу вође. „Знаш шта Радоване, предложићу ти нешто“ – рече му Даница, погледа га строгим професорским погледом, па настави – „Нешто морамо да предузмемо по питању наших живота...“ „Шта ми ту можемо? Да ли се ми ту ишта питамо? Зависи ли ишта од нас?“ – Радован јој упути читав низ питања, која би јој сваки човек, без наде и вере, упутио. Она одмах, својим строгим професорским гласом, покуша да га поврати из апатије – „Немој тако. Има ту ствари на које можемо утицати. Немој бити толико негативан, то не ваља. Морамо позитивно размишљати... Већ је касно... Најбоље је да сада одемо својим кућама па ћемо сутра, кад се видимо, причати о томе.” Тако је и било. Пошто су се договорили у вези са сутрашњим сусретом, свако, натоварен својим бригама, крену својој кући.
Сутрадан је Радован мало поранио, сео на клупу и обесхабрено гледао у правцу опустелог гробља. Даница је дошла у договорено време и само што је села до њега, он поче са својом малодушном причом, како су џаба долазили, јер неће бити ни једне сахране. Она му благо, као брату, положи руку на раме и утешним гласом му објасни да због тога не треба да се брине, јер у граду увек постоји неко место где се спрема више хране него што им је потребно. „Придружити им се у јелу не значи крађу. Прво материјална база па тек онда духовна надградња! Је л` тако? ...У доласку овамо видела сам у суседној улици свадбу. Ушуњаћемо се у сватове, сести за неки сто на крају као даљи рођаци и... то је то.“ Радован се насмеши – „Немој само да буде као у оном вицу: ми смо с младине стране...“ Обоје се слатко насмејаше те кренуше ка улици из које су допирале музика и вриска. Ушуњаше се у сватове, а даље је све прошло као што су и планирали. Јело, пиће, музика... Радован је једва дочекао да изађу на улицу како би је упитао – „Бога ти Данице, јеси ли ти завршила неку школу?“ „Јесам“ – са поносом му одговори Даница – „У гимназији сам била ученик генерације, а на факултету одличан студент... Одмах сам добила посао у гимназији као професор марксизма, а када је у друштву престала потреба за тим, радила сам као рецепционерка у хотелу до његовог затварања. Напунила сам шездесету, чекам решење за пензију, и живим у стану без струје. Исекли је... Немам одакле да је плаћам.“ Радован је изненађено погледа – „Сада ми ништа није јасно... Ја сам све време мислио да се патим само зато што сам без школе...“ – рашири руке и гласно, као да се расправља са неким, рече – „Ништа ми није јасно!“
Трећег дана Даница је, долазећи у обичајено време, погледала у правцу клупе, на којој је већ седео Радован те му се обрадова. Док му је прилазила почела је гласније да прича како би је чуо – „Синоћ кад сам се вратила кући видим у сандучету писмо. Отворим га кад оно решење за пензију! Радоване, чујеш ли ме?“ – скроз му приђе и настави – „Ре-ше-ње!“ Радован је седео на клупи отворених очију, као да гледа у правцу гробља. Није дисао. Даница му опипа пулс. Ништа. Нежно му дланом пређе преко лица, затвори му очи те га полако положи на клупу, као да спава. На питање забринутог пролазника – „Шта му је?“ Даница му тихо одговори – „Спасио се.“

Напиши коментар

 
Блог Драгана Маринковића © 2011 DheTemplate.com & Main Blogger. Supported by Makeityourring Diamond Engagement Rings

ТАБЛА НКС СРЖ