03. јануар 2013.

Балканска прича

2 коментара

Скоро сам гледао неки јако добар филм и оно што ми сада не да мира је прича о неком мудром учитељу са Далеког истока која је у том филму испричана у три-четири кратке реченице. Прича је врло занимљива и када бисмо је довели на наш простор и прилагодили је нашем менталитету,  изгледала би, отприлике, овако.
Љубиша, главни јунак ове приче, није био одличан ђак, нити се истицао по било чему у односу на своје вршњаке, осим (често!) по недисциплини. Ничим није заслужио да га било ко, па ни родитељи, награде. Међутим, пошто код нас не постоје критеријуми за награђивања (као ни за много штошта друго!) родитељи решише да подигну кредит и купе му мотор за осамнаести рођендан. Љубиша је био пресрећан. Јурцао је мотором по селу тамо-амо, а о школи је још мање мислио него до тада.
У селу постоји продавница, коју сви зову „Задруга“. Испред ње је постављен астал са клупама где се сељаци окупљају и, док испијају пиво, надмудрују се, причају о политици и трачаре или, како би се то лепше рекло, причају о новостима у селу. Међу редовним гостима „Задруге“ је и мудри сеоски учитељ који, углавном, слуша присутне и тек понекад се, углавном на крају, укључује у расправу.
Вест о куповини мотора је стигла и до задругара. „Баш добро што му купише мотор, сада ће дете имати разоноду. Можда се и смири...“ – коментаришу старији сељаци, док су они млађи забринутији – „Море каква разонода само ће да јури девојке по селу.“ Мудри учитељ их погледа све од реда па рече – „Полако људи. Не зна се. Видећемо.“
Прођоше две године и Љубиша се, како то обично бива, превише ослободио на мотору. Возио је пребрзо, изводио разне вратоломије, све док није пао с мотора и тешко се повредио, због чега му је сада лева нога краћа од десне. Када су старији задругари чули ту вест рекоше – „Ипак, није добро што су му купили мотор. Ето, дете паде, нагрди се начисто,“ док су они млађи имали другачије мишљење – „Море, није он наиван. На крају ће да избегне војну обавезу!“ Последњи дискутант је, по обичају, мудри учитељ – „Полако људи. Не зна се. Видећемо.“
Прођоше још две године те се зарати (а шта друго може да нам се деси?). Дошла војска у село, мобилисала све мушкарце осим Љубише, због повређене ноге. Друштво из „Задруге“ је било постројено и док су у колони напуштали село старији део задругара рече – „Море, ипак је добро што су му купили мотор. Ево, сви смо ми мобилисани, а он једини од мушкараца остаде у селу“, на то се надовезују млађи задругари – „Море, мајке му га, он наследи и све наше жене.“ Мудри учитељ им на крају, ходајући са њима у колони, рече – „Полако људи. Не зна се. Видећемо.“
Заврши се рат, преживели ратници се вратише у село, међу њима и сви задругари. Неки повратници приметише у својим домаћинствима нове чланове па се онако љути и наоружани окомише на Љубишу. Љубиша био спретнији, попео се на мотор, и збрисао. Ту му се изгуби сваки траг. Старији задругари, док су мирно испијали лепо охлађено пиво испред „Задруге“, рекоше – „Ипак није добро што су му купили мотор. Због њега је сада морао да побегне из села,“ они млађи га не жале – „Море, нека му је. Уместо што је јурио сојке по селу, требао је да се запосли и ствара породицу.“ Мудри учитељ затвори дискусију речима – „Полако људи. Не зна се. Видећемо.“
Прођоше године и Љубиша се изненада појави у селу са пуно пара. Е сад, да ли се он у том далеком свету заиста обогатио, или је подигао кредит да би у селу био главна фаца, нико поуздано не зна. Важно је да су се, с временом, страсти стишале и да сада он седи испред „Задруге“ са свим задругарима и пије пиво. На крају извади новчаник, једва га држи у руци колико је набрекао од пара, и гласно, да га сви чују, рече – „Да платим!“ Задругари су, угледавши његов набрекли новчаник, у првом тренутку просто занемели да би мало касније, ипак некако, успели да дођу к себи и прокоментаришу – „Море, ипак је добро што ти купише оно моторче. Сад си богат човек, а да није било њега... Еее...“ Премудри учитељ их погледа и рече – „Полако људи. Не зна се. Видећемо.“

И тако дођосмо до краја ове приче, а можда и нисмо. Не зна се, видећемо!

2 Responses so far.

  1. Анониман says:

    možda me asocira na jedan film...vidićemo....

  2. Da, samo što sam priču "doveo" na Balkan i "prilagodio" našem mentalitetu...

Напиши коментар

 
Блог Драгана Маринковића © 2011 DheTemplate.com & Main Blogger. Supported by Makeityourring Diamond Engagement Rings

ТАБЛА НКС СРЖ