04. фебруар 2013.

Изнад облака

0 коментара

Село Славујевац је раштркано по падинама шумовите и питоме планине Дукат. Куће су разбацане дуж сеоског колског пута, тако да између њих има и по пар стотина метара раздаљине. Изнад самог села се уздиже највиши врх планине, Голема стена, који гордо штрчи изнад увек зелене четинарске шуме која га окружује. Стена је на неки чудан начин равна према селу, као да је неким великим ножем пресечена, па лети кад се сунце ужари врх планине бљешти као дукат – по чему је планина и добила тако име. До врха се стиже обележеном планинарском стазом која вијуга прво кроз листопадну, а затим и четинарску шуму па све тако до споменика борцима за слободу који се налази на самом врху.
Бранислав је дечак из Славујевца, који је пре два месеца кренуо у први разред основне школе. Име је добио по свом прадеди који се борио за слободу, а чије је име уклесано на споменику који се налази на Големој стени. Бане ће сутра први пут у животу покушати да освоји овај врх.
Стоји Бане испред куће, главу накривио уназад, и гледа у правцу Големе стене која се у ово доба године не може видети због облака. Његов љубимац Шарко, који је само мало млађи од Банета, му се врти око ногу и само нешто њушка. Бане не обраћа пажњу на њега, већ замишљено гледа у правцу врха планине, питајући се хоће ли сутра имати довољно снаге и храбрости да освоји врх кога чувају облаци.
Постаје нестрпљив. Он би одмах да крене, али ипак мора да сачека јутро.
Ујутру, одмах по изласку сунца, Бане устаде, намести кревет, доручкова те поче са спремањем за планинарење. Прво је обукао зимске панталоне и џемпер, а затим обуо дубоке ципеле и на крају обукао јакну. За то време мајка му је спремила ранац. У ранац је ставила суву одећу за пресвлачење, два сендвича и флашу са водом.
Бане изађе испред куће, поносно погледа у правцу врха и, као да му прети, у себи му рече - Видећемо се данас.“
Отац узе ранац, а Бане зовну Шарка те сви кренуше. Полако, ногу пред ногу, ходају сеоским путем према шуми. Убрзо уђоше и у листопадну шуму. Бане се осврће и гледа предивне шумске јесење боје, од златно-жуте до црвене. Птице, које нису отишле у топлије крајеве, скакућу по гранама дрвећа и цвркућу. Шарко трчкара пред њима, њушка као да нешто тражи, па се враћа. Лаганим ходом напредују ка врху.
Дође време и за први одмор. Седоше на неки трупац, којег су шумари поставили поред пута уместо клупе, попише мало воде и кроз пар минута наставише са пешачењем.
Бане примећује да се, што више одмичу од села, видљивост све више смањује. Као да улазе у маглу. Што се видљивост више смањује, тако се и Бане све више примиче оцу. Не одваја се од њега. Шарко, као да више није радознао, па више не трчи унаоколо, већ полако иде уз Банетву ногу. Дођоше до ливаде на омањој заравни, кад осетише јак бљесак сунца. Бане, сав зачуђен, скоро да је скроз затворио очи и, онако једва шкиљећи, почео да се окреће око себе. Као да се обрео на некој другој планети. Ставио длан десне руке изнад очију и гледа. Свуда око себе види само белу равну површину. Тек понегде израњају врхови планина као острва на мору. Упита оца шта је то, а он му одговори да су управо изашли из облака. Очи му засијаше од среће. „Аааа! Па, ми смо сада изнад облака?“ – одушевљено упита оца. Отац само климну главом и рече му – „Ајде да сада направимо још једну паузу“. Бане седе на неки балван, савио ноге у коленима, обухватио их рукама, наслонио браду на колена и загледа се у даљину. Балван је сада његов авион. Он лети изнад тог чудног белог мора, обилази острва често мењајући висину. Ту је потребно вешто пилотирање. У тој маштарији га прекину отац – „Ајмо Бане, дижи се! Настављамо даље!“ Бане се брецну, одмах устаде те упита оца – „Је л’ пилоти сваког дана лете изнад облака?“ Отац одговори потврдно, зовну Шарка те наставише са пешачењем. Бане не осећа умор, непрестано се окреће и гледа око себе. Као да се обрео у Земљи чуда.
Отац застаде и упери кажипрст у правцу врха – „Ено, види се споменик!“ Бане развуче усне у осмех, не зна шта да каже. Обузе га неко осећање среће, задовољства и поноса те помисли у себи – „Успео сам!“ До Големе стене их је делило још свега пар стотина метара, што су они убрзо и савладали те се нађоше пред спомеником ослободиоцима. Сав срећан и поносан, Бане гледа у споменик. Отац га узе за руку и показа му прадедино име које је уклесано у спомен плочу. Бане гурну руку у џеп јакне те извади букетић шумског цвећа, које је набрао успут, погледа у правцу имена славног претка и стави цвеће на споменик. Шарко све време обиграва око Банетових ногу, а он га само кратко помилова по глави.
Поред споменика је направљен летњиковац. Седоше на клупу, отац извади суву гардеробу из ранца те се пресвукоше. Онда извуче сендвиче и један да Банету који одмах одломи парче свог сендвича и проследи га Шарку. Бане полако гризе сендвич, гледа у даљину и после краћег ћутања рече оцу – „Одлучио сам.“ Отац га збуњено упита – „А шта то, сине?“ Бранислав поносно окрену главу према оцу и ко из топа одговори – „Кад порастем, бићу пилот!“

Напиши коментар

 
Блог Драгана Маринковића © 2011 DheTemplate.com & Main Blogger. Supported by Makeityourring Diamond Engagement Rings

ТАБЛА НКС СРЖ