15. децембар 2013.

О данашњој књижевној сцени у Србији

0 коментара

ОСВРТ НА РОМАН ’’ЧВОР У МОЗГУ’’ ДРАГАНА МАРИНКОВИЋА
Аутор текста: Верица Секирарски, председник Књижевне омладине Србије
Најлепше на књижевној сцени Србије свакако је појава нових писаца, нових издања. Чак и хиперпродукција књига је дивна појава. То значи да су се људи окренули себи и да су креативни, као и да је тржиште књига довољно велико за све. Није добро што се у књижевном естаблишменту и у медијима та појава критикује.
Мало је земаља у свету у којима је расцеп између укуса критике и укуса публике толико велики као што је то случај код нас. Покушај да нам се као високоумне и књижевно важне представе књиге које хвале критичари – очигледно више не важи. Досадне књиге које се никог не тичу немају публику – она ионако одавно не верује суду критике, него сопственој памети. Са друге стране, већ је постало смешно видети једне те исте критичаре како за руку воде своје пулене писце и додељују им књижевна признања.
Ми живимо у време нових догми и лако прилепљивих етикета. Људи се плаше да у свим сегментима друштва буду означени као неподобни, па и у свету књижевности. Данас је ненормално мислити својом главом и не пристајати да се буде у хору. Никада припадност чопору није била толико на цени као сада. При том, није битно шта радите и да ли то што радите ваља.
Данас свако може бити писац. Услед такве апсолутне слободе за разлетање прстију по тастатури и куцање на врата издавача, "свеопште књижевно одмаралиште", постало је крцато писцима-шоферима, писцима-електричарима и списатељицама-стриптизетама.
Живимо као неки полудивљи свет и питамо се да ли има још нека водитељка неког од водећих програма у најновијој историји медија да и она напише нешто па да ми сви ’’одушевљено’’ гледамо каква је то књижевност.
У духу нашег менталитета, вашар је шаренији него икада раније и наравно "за све паре". Утркивање пристиглих списатељица (мушкарци су нешто умеренији) за место на топ листама најпродаванијих издања - показују да закони тржишта једнима савршено погодују, док друге држе у лимбу да чекају евентуално неку од добро спонзорисаних награда, не би ли нешто о њиховом раду бар мало "одјекнуло".
Сасвим довољно да на домаћој, литерарној пијаци стигне свако ко нема професију или му, ако је ипак има, и не иде баш најбоље. На тај начин пловидба, таљигање, браздање успешно траје и, још увек има места за укрцавање, тј. посвећивање у круг литерарних мега звезда и освајање статуса литерарног тајкуна у том блиставом муљу шунда.
Да ли је тешко? Очигледно - није. Културна пустош која је прохујала овим крајевима припремила је трпезу и поставила столњак. Генерације, однеговане у таквом амбијенту, беспрекоран су читалачки аудиторијум.
Данас, са 0,62 одсто, колико је одвојено из буџета Србије за културу чињеница је која показује колико је нама самима стало до сопствене културе. Не мислим да велики буџет за културу аутоматски производи добру књижевност. Међутим, однос према култури на дуже стазе одређује квалитет живота грађана ове земље.
С ДРУГЕ СТРАНЕ, Ми смо као народ познат по књижевном квалитету и духовној виспрености. Међутим код нас, на жалост, постоји типичан синдром провинцијализма и недостатка истинске културе када се увек, унапред, априори сматра да је књига коју је написао неки Смит боља него ако је исту или чак и бољу написао нпр. Петровић.
Због тога ми немамо никакав увид која је то добра, квалитетна књига објављена, јер нема непристрасне књижевне критике и одговорног јавног мњења.
У таквим условима ми смо контаминирани хиперпродукцијом страних аутора, тако да до неутралног читаоца и конзумента стиже неселектована гомила бесмислица, које се онда тумаче као репрезенти одређеног квалитета. То наравно, доводи до резигнације код домаћих аутора, и што је још битније, омаловажавања код читалаца.
Осим ткз. водитељске књижевности и хиперпродукције страних аутора, код нас постоји и синдром гурања по страни домаћих аутора: Нема насловних страна, ловорика, новца од којег би могло да се живи, већ управо супротно – писца очекује самоћа, рад, неизвесност, а тиме и сумња у сврсисходност целог подухвата писања. А то није лако. Тада на жалост многи домаћи аутори одустану.
Баш из тих разлога, ми се трудимо да ту ситуацију из корена променимо, онолико колико можемо и умемо. Објављивањем што више квалитетних књижевних дела као што је књига ЧВОР У МОЗГУ, писаних домаћим пером, сигурни смо да ћемо временом у томе и успети. То су дела која ће не само остати у анале савремене српске књижевности, већ ће заувек представљати дела културног наслеђа наше земље, њене оставштине за будућност, без обзира на жанр кога представља и тематику коју обрађује.
Књига ЧВОР У МОЗГУ је још једна од ретких књига која ће сутра представљати доказ да смо некада постојали као народ, квалитетан народ.
Драган Маринковић зна да одабере велику тему, да одмах потом њену громогласност спусти на један тиши ниво, на степен појединца, и да на крају искористи старо добро аристотеловско оружје звано - перипетија плус препознавање - не би ли своју причу учинио напетом и до краја занимљивом
Мада у језичко-стилском смислу писан лако и занимљиво, ЧВОР У МОЗГУ као роман заслужује озбиљно критичко вредновање, јер у ширем смислу доноси слику једног поднебља са свим противречностима и сукобима између индивидуалног и колективног, између личног и социолошког, па и историјског.
Управо зато, у савременој српској књижевности има места за овако популарну прозу каква се радо чита у свим савременим културама, утолико пре ако она представља и допринос српској књижевности XXI века.
Маринковић је несумњиво зналац народа који живе на овом поднебљу, њихових менталитета и историјских сцена XX века, као и њених најважнијих социополитичких превирања... али оно што њега стварно интересује јесте не толико судбина неког посебног народа, већ судбина појединца када је изложен на милост и немилост великих историјских потреса, револуција или мракова једноумних традиционалних идеологија.
Зато нам писац ову дивну причу у књизи отвара in medias res... где је читалац уведен право у централни догађај. При том, снага великих тема и јесте у томе што се представљају базичне метафоре, на основу којих, писци у свим временима филигрански раде на различитим варијантама и могућностима. А то је управо лепота ове књиге! Њен књижевни квалитет! И доказ правог, књижевног талента њеног аутора!- могућност да велику тему, која се налази међу корицама ове књиге, свако од нас доживи на свој начин.

Напиши коментар

 
Блог Драгана Маринковића © 2011 DheTemplate.com & Main Blogger. Supported by Makeityourring Diamond Engagement Rings

ТАБЛА НКС СРЖ