15. фебруар 2014.

Строго поверљиво

0 коментара

Лица:
Првослав Подобни – командант
Петар – први командир
Матеја – командир
Лука – командир
Јован – командир
Мила секретарица
Ђура – портир


У престоници јуче.



I

Канцеларија команданта је опремљена са два радна стола, две столице, једном витрином и једном клуб гарнитуром, коју чине два двоседа и сточић. На сваком радном столу је лаптоп рачунар и фиксни телефон, а на столу секретарице и штампач и радио апарат. У канцеларији се налазе: командант Првослав Подобни, први командир Петар и секретарица Мила. Сви су обучени елегантно. Мушкарци имају одела, беле кошуље и кравате, а Мила хаљину, ципеле са високом штиклом и фризуру.
КОМАНДАНТ:
(седи за својим столом, испред њега је отворен лаптоп рачунар, на уво је закачио блутут слушалицу и гледа у Петра који стоји у ставу мирно)
СЕКРЕТАРИЦА:
(куцка поруку на мобилном телефону)
(У позадини се тихо чује радио).
ПЕТАР:
Шефе, извештавам вас да смо извршили задатак и у оквиру акције Пупољак привели, као што сте наредили, председника Фирме у седиште јединице!
КОМАНДАНТ:
(полако устаје са столице и све време пиљи у Петра) Шта сам ти наредио?
ПЕТАР:
(схвата да је негде погрешио и не одговара на питање команданта, већ и даље стоји у ставу мирно и гута кнедле)
КОМАНДАНТ:
(обилази свој радни сто, прилази Петру и уноси му се у лице) Дакле, први командире Петре, шта је планирано акцијом Пупољак?
ПЕТАР:
(једва чујно одговара) Па, то... да ухапсим... председника Фирме...
КОМАНДАНТ:
(завирује му прво у једно, а затим и у друго уво) Колико видим немаш вату у ушима, а ипак не чујеш како треба... Фарма... а не Фирма... први командиру специјалне јединице Пијавице. Фар-ма, то је Пупољак. Важно је да си ти рекао разумем, а видимо колико разумеш... Да се сад не изражавам пред овом женом. Фарма је стециште блуда, неморала, проституције, некултуре... криминала ако хоћеш, а Фирма је све супротно. Разумеш? Акција Рузмарин предвиђа одређене активности према Фирми и то тек у другој половини године, ако се поклопе одређене... ствари, је л`... Ја сам се надао да ти, као први командир, правиш разлику између Пупољка и Рузмарина, али... (окреће се према секретарици, видно изненађен схвата да она још увек пише поруку) Још увек пишеш... куцкаш, а држава пропада. Важно да си плату примила на време... Кад ћу почети да радим с људима?
СЕКРЕТАРИЦА:
(одлаже мобилни телефон на сто поред рачунара)
КОМАНДАНТ:
(диже кажипрст десне руке) Сада је најважније да сачувамо присебност... Паника нам неће бити од користи... Шта је урађено, урађено је. Хајде да видимо шта се може поправити?
ПЕТАР:
Шефе, да га вратимо истим путем, само обрнуто, назад, а?
СЕКРЕТАРИЦА:
Шефе, чујте ово. (појачава радио)
РАДИО:
Како сазнајемо од добро обавештеног извора блиског Пијавицама јутрос је ухапшен Влада С. председник Фирме. Детаљније информације ћемо дати у наредним вестима. Останите са нама.
КОМАНДАНТ:
(наглас размишља) Поуздан извор близак Пијавицама... Ко то може бити, осим Ђуре портира?
СЕКРЕТАРИЦА:
Шефе, само да вас подсетим, он је то и раније радио... за бурек и јогурт... сећате се?
КОМАНДАНТ:
Мила, доведи га овамо, да га питам ја пошто је част припадника специјалне јединице Пијавица?
СЕКРЕТАРИЦА:
(устаје и излази из канцеларије)
КОМАНДАНТ:
Ето, први командире. Твој план о враћању ухапшеног пада у воду јер је портир био бржи... Шта сад? Због твоје неодговорности пада нам рејтинг, пада нам углед, пада нам... курентност... (прави краћу паузу) Пошто је ово, што си ти јутрос урадио, планирано тек за шест месеци... и то под одређеним условима, можда би смо могли... само размишљам на глас... рецимо, да то представимо председнику као... да су се већ сада стекли сви услови...
СЕКРЕТАРИЦА:
(улази у канцеларију) Шефе, ево га.
ЂУРА:
(бојажљиво улази у канцеларију)
КОМАНДАНТ:
Па где си ти Ђуро? Како си? Јеси ли доручковао?
ЂУРА:
(ћути и гледа у патос)
КОМАНДАНТ:
Строго поверљиве информације продајеш за топли оброк. Срам да те буде!
ЂУРА:
(подиже поглед и тихо се обраћа команданту) Шефе, није за топли оброк.
КОМАНДАНТ:
Него?
ЂУРА:
Комбиновани оброк, шефе.
КОМАНДАНТ:
Какав па сад комбиновани оброк?
ЂУРА:
Па, бурек је био топао, а јогурт хладан.
КОМАНДАНТ:
Знаш шта Ђуро? Ако ти завалим једну заушку има и онај јогурт што си га попио прошле године на рачун Тужних вести да ти се угреје у стомаку! Марш напоље! ...И да знаш, ово ти је последњи жути картон!
ЂУРА:
(погнуте главе полако излази из канцеларије)
КОМАНДАНТ:
(окреће се Петру) Петре, разочарао си ме. Једино што умеш људски да одрадиш то је да увек кажеш разумем. И ту си прва лига, за све остало си... патос лига. Твоја курентност Петре је, овим чином, драстично пала. (седа на столицу и гледа у Петра) Оно што сада очекујем од тебе је да, као један озбиљан човек, службеник и надасве професионалац поднесеш неопозиву оставку и на тај начин, с једне стране, прихватиш одговорност за овај ванредни догађај, а с друге стране, повећаш курентност јединици.
ПЕТАР:
Немојте шефе оставку. Ја сам у мом селу највише постигао, људи ме тамо много цене и сви очекују да једног дана будем коман... дант... (угризе се за језик)
КОМАНДАНТ:
Шта да будеш? (са ироничним осмехом га пита, устаје са столице и опет му се уноси у лице) Да будеш командант? А шта ја да будем? Секретарица, а? А шта Мила да буде? Портир? А где ћемо с Ђурицом? Видиш ли какву пометњу уносиш? (шири руке и враћа се иза свог радног стола) Ово ми уопште није јасно. Како ти мислиш да будеш командант поред мене живог? Прво, ја сам млађи од тебе, што значи да ћеш ти први отићи у пензију. Друго, за разлику од тебе ја сам курентан. Треће, култура...еј бре, геџо... кул-ту-ра! (направи краћу паузу па наставља) Знаш шта? Да одеш ти лепо у то твоје село... Како беше? Каравуково?
ПЕТАР:
(покорно клима главом)
КОМАНДАНТ:
...И извиниш се сељацима што нећеш моћи да будеш командант Пијавица. Мислим да је то најбоље решење. Још прошле године је требало да одеш у пензију па смо те задржали наводно због потребе службе, а уствари дали смо ти време да отплатиш кредит... (као да му прстом прети) Знаш ти добро који кредит. Дакле, оставка а затим пензија. Је л` јасно?
ПЕТАР:
(покорно се обраћа команданту) Јасно шефе... Ако могу само још нешто да вас замолим?
КОМАНДАНТ:
Да чујем.
ПЕТАР:
Имам још пет рата кредита...
КОМАНДАНТ:
Па?
ПЕТАР:
Па, ако може пензија да сачека до августа?
КОМАНДАНТ:
Напиши молбу. Дакле, прво оставка, затим молба. Је л` јасно?
ПЕТАР:
Разумем, шефе!
КОМАНДАНТ:
Шта разумеш?
ПЕТАР:
Па то, за молбу.
КОМАНДАНТ:
А оставка? То си већ заборавио?
ПЕТАР:
И то треба?
КОМАНДАНТ:
Треба.
ПЕТАР:
Разумем, шефе!
КОМАНДАНТ:
Шта разумеш? (у том тренутку му зазвони мобилни телефон, он се јавља)
ПЕТАР:
Молба... али пре молбе... остав...ка.
КОМАНДАНТ:
У реду шефе... Како ви кажете... Не секирајте се... Ма каква оставка, нема од тога ништа, шефе. Не секирајте се даћемо све од себе... Па ви знате нас... Довиђења шефе и без бриге! (завршава разговор и лице из осмеха брзо трансформише у забринутост)
ПЕТАР:
(смешка се) Значи, шефе, ипак ништа од оставке?
КОМАНДАНТ:
Како ништа?
ПЕТАР:
Па, сада сте рекли да нема ништа од оставке.
КОМАНДАНТ:
Петре, је л` ти видиш да сам ја окачио на уво, таније речено ушну шкољку, (прстом показује блутут слушалицу) ову коцкицу? Мислиш ли да ја то носим без везе, као украс уместо минђуше? То је, геџо, део мобилног телефона... Разговарао сам са председником и могу ти рећи да је забринут... ма какви забринут, врло забринут због овог ванредног догађаја...
ПЕТАР:
(тихо) Па му се љуља столица?
КОМАНДАНТ:
Је л` тебе неко нешто питао? Ти причаш кад добијеш реч... и председнику се не љуља столица, ако баш хоћеш да знаш. У поверењу, љуља му се фотеља па инсистира да што пре то решимо... онако... како то само ми умемо. Разумеш? Је л` ти сад јасно, геџо, шта си урадио? Колико си нам срозао курентност? ...Петре, напусти просторију и изврши договорено.
ПЕТАР:
Разумем!
КОМАНДАНТ:
Шта разумеш?
ПЕТАР:
Па то, у августу да напишем молбу за пензију.
КОМАНДАНТ:
Не у августу, него одмах. А, оставкица? Коме њу остављаш? Мени?
ПЕТАР:
И оставку, умало да заборавим.
КОМАНДАНТ:
Напусти просторију.
ПЕТАР:
Разумем. (излази из канцеларије)
КОМАНДАНТ:
(врти главом) Јеси ли видела како се човек прави блесав? Нико то не уме боље од њега... Знаш шта је сад ту посебно занимљиво? Да се, све време од када је у Пијавицама, није правио блесавим сада не бисмо тражили ко ће да га смени, јер не би био ту где је. Ето, набаци нам Пера посао без икакве потребе... Кога да ставим на његово место, а да је курентан?
СЕКРЕТАРИЦА:
Је л` баш мора да буде... курентан?
КОМАНДАНТ:
Мора.
СЕКРЕТАРИЦА:
Па, онда... Јован. (тихо изговара, смешка се и гледа у свој писаћи сто)
КОМАНДАНТ:
Мислиш да је он курентан?
СЕКРЕТАРИЦА:
Сто посто, шефе. Их... (и даље срамежљиво гледа у астал)
КОМАНДАНТ:
Ма није ми он баш курентан за то постављење. Нема искуство... Нема он... материјала...
СЕКРЕТАРИЦА:
Има, шефе. Како да нема? Их... има сто посто.
КОМАНДАНТ:
У реду. Размотрићемо и тај предлог, мада... није ми јасно шта ти у њему видиш? (зазвони му мобилни телефон, погледа прво у телефон, а затим се окрену према секретарици) Мао Це Тунг... Hello my friend... I’m fine, are you? ...I'm always for a job... (смешка се) It’s ok... It’s ok... Please, send me the offer via e-mail... ok my friend... Goodbye! (задовољно се обраћа секретарици) Добар човек овај Мао Це Тунг, увек се сети својих другова са Балкана... Него, Мила ја скроз заборавио на рођендан моје пријатељице... нека школска другарица, знаш... преписивали смо задатке... итд. Молим те отиђи преко пута у златару „Злато злату“ и узми јој нешто тако... изабери сама по твом укусу.
СЕКРЕТАРИЦА:
Шефе, најбоље је да јој пошаљете ваучер па да школска сама изабере. Имате ваучере од педесет евра па навише.
КОМАНДАНТ:
Одлична идеја, свака ти част. Ти си Мила геније... Ма, какви педесет евра, нисам ја тамо неки џибер. Купи ти један ваучер на двеста евра и нека га пошаљу на ову адресу (даје јој цедуљицу и двеста евра) ...Молим те, замоли их да то обаве пре три поподне. Хвала ти.
СЕКРЕТАРИЦА:
(узима новац и цедуљу и окреће се ка вратима)
КОМАНДАНТ:
Мила, сачекај тренутак, молим те. (забринуто) Реци ми, али искрено... Је л` довољно двеста евра? Немој да се брукам код жене.
СЕКРЕТАРИЦА:
Ако је за школску другарицу, шефе, доста је.
КОМАНДАНТ:
Школска, наравно... Хвала ти.
СЕКРЕТАРИЦА:
Нема на чему. (излази из канцеларије)
КОМАНДАНТ:
(чека да секретарица напусти просторију, а онда узима мобилни у руку и типка неки број) Хало... Где си ти Пицко? Шта се ради?... Слушај, немам много времена, послао сам Милу преко пута па да пожуримо... Тако је друже мој. Слушај, звао ме Мао Це Тунг. Има за нас одличну понуду. Клима уређаји, пази овако, ако увеземо више од хиљаду комада цена је 50 евра по комаду са транспортом... (слуша Пицка) ...Тако је друже. Дакле, ти уређаји код нас коштају у малопродаји од 230 до 250 евра. Ми да их дамо у великопродају по 150, ралика је... пута хиљаду, једнако сто хиљада. (смешка се) Мало ли је? ...Тако је. Ајде да се видимо вечерас... Договорено. Што волим с тобом да послујем... Видимо се. (седа на двосед клуб гарнитуре, прекрстио ногу преко ноге и гледа негде у правцу плафона и задовољно размишља)
СЕКРЕТАРИЦА:
(улази у канцеларију носи новине у руци и гледа у правцу команданта) Шефе, одрадила сам. Испоручиће га до поднева... (кажипрстом показује у правцу командантове ципеле) Него, пертла вам се одвезала.
КОМАНДАНТ:
(брзо устаде, окрену се око себе па спусти поглед на врх ципеле, подиже ногу и стојећи на једној нози везује пертлу) Није ми јасно. Малопре сам је везао. Као да ми је неко намерно одвезује.
СЕКРЕТАРИЦА:
(показује му дневне новине) Шефе, овај вас је опет поткачио.
КОМАНДАНТ:
(изненађено) Ко?
СЕКРЕТАРИЦА:
Пролазим поред трафике и видим вашу слику на насловној страни па купим један пеимерак. Па онај, ваш пријатељ Столе...
КОМАНДАНТ:
Дај ми да видим. (узима новине, чита мало на глас, мало у себи) Командант Пијавица оштетио буџет, ал им је наслов... (врти главом) добро... Како га није срамота? ...Е, па неће моћи овако... Пази ово Мила: Командант Пијавица је у неким пословним шемама са више тајкуна и претпоставља се да је на тај начин оштетио државни буџет за више милиона евра... Е, па бивши пријатељу Столе сад си стварно готов. Од тебе ни дугмићи неће остати, ја ти кажем. (узима мобилни, бира неки број и оставља га на астал) Ало... Здраво Ушке, како си? ...Ма добро сам, мада се неки баш труде да ми не буде добро. Знаш како је када си на врху, много видиш, ал високо, брате... (смеје се) ...Јеси ли читао шта пишу ови твоји безначајни конкуренти? ... Ја сам читао у Огледалу, зар још негде има? ...Ћути, добро је, само они... Јесте, шта кажеш? ...Слушај Ушке, да га ми мало за почетак опаучимо преко твоје Флешке, а? ...Флешка има бар три пута више читалаца од Огледала. То ми треба... Слушај, ја теби платим да окачиш неку рекламу за Пијавице, било коју из твоје архиве, на четвртину стране, а ти да га опаучиш. Да га опаучиш тако да му се згади дан када је научио да пише. Не, не, него да му мајка, која га је научила да пише, буде најомраженија личност у животу... Шта? ...Како не знаш шта? Па, рецимо нешто универзално, што народ воли да чита, на пример: запослио свастику као секретарицу, или оштетио тамо неки буџет, или... немам појма, смисли нешто, па ти си новинар, не ја... Ма, да... Одлично, може... Шта? Мало ти је четвртина... па добро, ајде... вама новинарима никад доста... развуци рекламу на половину странице... Тако је Ушке, само напред... Е, слушај, за онлајн издање, молим те, среди коментаре. Рецимо, првих педесет да буду изразито негативни... негативни за Столета, наравно, а међу сто да нема више од пет позитивних. Знаш како се то ради, па допишеш и неке своје коментаре типа: због таквих смо ту где смо, у потпису: остао без посла, или никад му није доста, у потпису: ко ће да отплати моје кредите, или ми грцамо, а он се шиљка, у потпису: четрдесета ми прође ја се не ожених јер немам ни паре ни стан итд... ма смислићеш ти и нешто боље, није ти први пут. Пази овако, то мора бити увод у оно што ћу ја касније предузети. Ратним речником речено: ти сада радиш такозвану артиљеријску припрему за мене (смешка се). Ма, разумеш ти то... Е, тако је. Браво друже... Здраво и видимо се. (окреће се према секретарици) Ништа без правог пријатеља... А, ти Стојане... Стојане... имаш ли ти пријатеља? Уф, да ти нисам у кожи! Разбуцаћу те као беба звечку, тако да неће моћи ни лупом и пинцетом да те саставе. (после краће паузе) ...Ето Мила, шта ти је човек. Храниш псето да те уједе. Радили смо једно време заједно... (сетно) и да ти не причам колико сам му помогао... (замишљено гледа испред себе)




II

Промена сценографије: У канцеларији првог командира има четири радна стола и четири столице. На сваком столу се налази лаптоп рачунар. Штампач је заједнички и постављен је на малом стичићу. На столу првог командира се налази фиксни телефон. У канцеларији се налазе први командир Петар и командири: Јован, Матеја и Лука. Сви су елегантно обучени, одела, беле кошуље и кравате. Свако седи за својим радним столом.
ЈОВАН:
Шта је Перо? Проблеми, а?
ПЕТАР:
Мало... Овај љига, Подобни, глуми неког команданта, али неће то тако моћи. Може лако он на крају да буде неподобни. (смеје се на глас) Тражи од мене да му поднесем оставку. Па наваљује... па наваљује... Знаш кад ће да је добије? Јуче... Е, звао га председник, а он се распилавио... разљигавио... увуко му се скроз, само му вири она одвезана пертла и то врло мало.
ЈОВАН:
Што бре, брате. Он је мени баш до јаја.
МАТЕЈА:
Ко ти је до јаја? (док говори игра видео игрице)
ЈОВАН:
Мене питаш?
МАТЕЈА:
Јок, моју покојну бабу... тебе питам, него кога?
ЈОВАН:
Па, шеф ми је до јаја. Па шта?
МАТЕЈА:
(гласно се насмеја, а затим одмах љутито скочи са столице) Знаш шта? И ти и шеф да се гоните... знаш где... Због вас изгубих и последњи живот... А таман сам био на корак да убијем вештицу, ослободим принцезу... и уђем на седамдесетосми ниво.
ЛУКА:
Е, одлично Мато, треба ми помоћ пријатеља. Ајде молим те, пређи ми шести ниво у овој... како се зове... игри. Не могу, брате мили, три дана сам на истом нивоу. Уби ме ово мајмунче... не даје ми главу да подигнем.
МАТЕЈА:
(хвата се за главу) Лее, с ким ја радим. Не може да пређе шести ниво, човече.
ЛУКА:
Па, не могу. Испречило се мајмунче...
МАТЕЈА:
Ја жмурећки идем до педесетог нивоа. Мајмунче не можеш да пређеш, а шта ћеш да радиш кад ти дође мечка? Па после тигар! Па звечарка! Знаш шта звечарка ради, човече? Уврти се у оно своје клупко и не можеш никако за главу да је ухватиш, а док јој не одсечеш главу ништа... То је мука, а мајмунче је шала, даш му банану и готово... Дај, то ћу жмурећки да ти пређем. (звони му мобилни телефон, јавља се) Где си ујко? ...Шта да ти кажем, не могу од посла главу да дигнем. Шта има код вас ново? ...Шта је ујини? ...Дотле ли је дошло? ...Ау! Па, јесте ли били код хирурга? ...И? ...(изненађено) Тражи ти паре? Знам, то мора да је онај професор, како беше... Шта, није професор, а већ тражи паре? Е, па неће моћи то тако... Не секирај се решићемо ми то... Слушај, имам ја везе на хирургији... Ма какав упут, само ви дођите... Не треба ти упут... Добро, ујко, је л` ја говорим латински... Ако ти знаш боље, што си ме звао? ...Значи, ти мене слушаш. Спакујте се и правац престоница, ја све остало завршавам... Срећан пут. Видимо се. (прекида везу) Шта ти је радничка класа, навикао све на поштено и то ти је... (куцка неки број на мобилном телефону и прислања га уз уво) Где си матори, кућо стара? Шта радиш? ...Добро сам... Редован посао, не могу главу да дигнем, скупило се тога доста. А код тебе? ...Слушај матори, ујина ми је јако лоше. Доћи ће данас код мене, а ја да је доведем сутра код тебе... Без упута... У које време је најбоље? ...Договорено, видимо се сутра. (прекида везу и седа за Лукин сто) Још да дамо мајмуну банану и за данас доста.
КОМАНДАНТ:
(улази у канцеларију) Здраво, људи! Шта се ради? Што си ти Мато сео за Лукин рачунар?
МАТЕЈА:
Помажем му око неког документа, шефе.
КОМАНДАНТ:
Па, је л` смо зато умрежавали рачунаре? Нека ти пошаље документ преко мреже, ти га одрадиш и вратиш му на исти начин... Перо, иде ли писање?
ПЕТАР:
Које писање, шефе?
КОМАНДАНТ:
(подругљиво) Знаш ти, Перо, које.
ПЕТАР:
Баш сад тражим фолдер за оставке. Дајем све од себе да га нађем, али га нема.
КОМАНДАНТ:
Постоје људи који су заиста блесави и они који се само праве да су блесави. Е видиш Перо, ови други, што није логично, лепо пролазе у животу. Вечито имају неке попусте. Они раде све оно што други неће, или им не доликује. Њих није срамота... Јесам ли био јасан?
ПЕТАР:
(збуњено) Не знам о чему причате.
КОМАНДАНТ:
Нисам ни мислио да знаш... Направи тај фолдер и одмах убаци у њега један докуменат па да частиш... (смешка се) Убацићеш први докуменат у фолдер, није мала ствар.
ПЕТАР:
Мато, ајд леба ти, направи ми један фолдер па ми га шибни мрежом.
МАТЕЈА:
Ево, само да ово завршим Луки... Лука, ово ти је готово. Какав фолдер хоћеш? (прелази за свој радни сто)
ПЕТАР:
(са чуђењем) Обичан фолдер.
КОМАНДАНТ:
Извините што се мешам. Није баш обичан, Мато. Направи му ти један специјални фолдер где ће он моћи да чува своју оставку.
ЛУКА:
Каква оставка?
КОМАНДАНТ:
Пера вам се није похвалио?
ЛУКА:
Нешто је причао, али нисам га баш пажљиво пратио. Имао сам неког посла.
КОМАНДАНТ:
Па командири, први командир је јутрос промашио објекат и нанео нам велику штету. Морамо се учити одговорности, то јест, свако мора одговарати за своје поступке.
ЛУКА:
Како си промашио, човече? Не разумем, већ две године нисмо  мењали седиште јединице.
КОМАНДАНТ:
Ма не то, Лука. Дошао је он јутрос на посао баш тамо где је и требао да дође. Али касније... ишао човек на специјални задатак и тада је промашио објекат. Уместо у Фарму, оде у Фирму. Разумеш?
МАТЕЈА:
Што бре, Перо, ниси укључио џи-пи-ес?
КОМАНДАНТ:
Кад би он знао шта је то и како се укључује. Море, сви ћете да ми идете на информатички курс, као беле лале... осим тебе Јово. Информатика је основ, то није будућност, већ садашњост. Без информатике... нисте курентни. Разумете?
ЛУКА:
Па, ако сам ја добро разумео ви сте ухапсили течу?
КОМАНДАНТ:
Слушај Лука, да будемо јасни. Дуго се познајемо и нећемо да се лажемо. Тетка ти је супер, немам примедби, али теча ти и није нека цвећка, да знаш.
ЛУКА:
(шири руке и слеже раменима) Увек био примеран...
КОМАНДАНТ:
(одмахује руком) Мани ти те приче типа увек био примеран... и ти фазони. Испод Мире триста ђавола вире. Него, за пола сата дођите код мене да испегламо шта се испеглати може, иначе ови медији има да нас урнишу... Немој неко да је Ђури рекао за састанак. (посебно наглашава) Ово је строго поверљиво.
ЈОВАН:
Шефе, одвезана вам пертла.
КОМАНДАНТ:
(окрену се око себе па спусти поглед на врх ципеле, саже се и везује пертлу) Малопре сам је везао. Као да ми неко намерно одвезује пертлу. (устаје, излази из канцеларије и све време гледа у врх ципеле)
ПЕТАР:
Море, има правде. Доћи ће му та пертла главе, ја вам кажем.
ЈОВАН:
Ти се као радујеш што човек може да се нагрди... Мени је он баш супер... до јаја.
ПЕТАР:
Води га кући, кад ти је до јаја. (смеје се)
ЈОВАН:
Јок, тебе ћу да водим, не знаш ни компјутер да укључиш. Свако јутро ти ми убацујемо шифру у компјутер. Каравуково... (смеје се) Јака ти шифра.
ПЕТАР:
Као прво, остави ми село на миру, а као друго, ти би, мали, требао да водиш рачуна како се мени обраћаш. Ја сам први командир.
ЈОВАН:
Аха, а ја сам марсовац... бууу. Па зар не видиш да си, практично, смењен. Само још треба да се договоримо ко ће да те замени. Поштено да ти кажем и време ти је за пензију... Прегазило те време, Перо. Ниси више курентан. Ново време – нови људи.
МАТЕЈА:
Шта си навалио на човека? Смена па смена, јака ствар.
ЈОВАН:
А што је он навалио на шефа? Шта њему фали? Мени је до јаја.
ЛУКА:
Чекај, бре... Перо, ако сам добро разумео, ти си тај што је јутрос грешком ухапсио мог течу. Је л` тако?
МАТЕЈА:
Добро јутро, Колумбо.
ПЕТАР:
Ма, ја сам одмах хтео да га вратим, али Ђура се излетео, јавио медијима и сад смо у проблему.
ЛУКА:
Јутрос ме тетка звала и пита ме жена за мужа, односно течу... Ја јој кажем да нисмо имали никакву акцију и ако нешто сумња да се јави полицији. После ме звала још двапут, али нисам могао да јој се јавим... био сам близу преласка на седми ниво, али џаба... неће па неће.
МАТЕЈА:
А теча ти је на првом нивоу. (сви се смеју осим Луке)
ЛУКА:
Какав први ниво? Он то и не игра... Шта се само церите? (замисли се) Шта тетки да кажем?
МАТЕЈА:
Па, кажи јој... како је још... Ма немам појма шта да јој кажеш. Лупај главу сам.
ЈОВАН:
Шта има ту да се филозофира. Кажи тетки овако: добар дан, добар дан, тетка он је код нас на сигурном... код нас су услови до јаја, за два-три сата ћемо имати ближе информације... Ето... Шта кажеш?
ЛУКА:
Браво мајсторе. Тако ћу да јој кажем. Хвала ти. (узима мобилни телефон и бира теткин број) ...Здраво тетка, ја сам. Како си? ...Ма, ја сам добро, а и теча је добро не секирај се... Па, ту је он код нас... Ма не овде код мене, него на првом спрату... Слушај, јавићу ти се ја за једно три сата када будем имао информације... Ма, не... Тетка, није он код мене, грешком су га... Ма, не... На првом спрату је... Па, ухапшен је, тетка... (остали се тихо смеју) Па, ја ти све време то причам... Не секирај се, има он овде добре услове... Ма, нисам никако могао, имао сам посла преко главе... Добро, јавићу ти ја... За три, четири сата... Здраво и не секирај се. Све је под контролом... Здраво. (прекида везу) ...Како вас није срамота да се смејете док разговарам с тетком... Она плаче, ви се смејете... (љутито прстом показује на Перу) Ти си јој Перо ухапсио мужа и то само зато што си ушао у погрешан трамвај.
МАТЕЈА:
(изненађено) Какав трамвај?
ЛУКА:
Ма, откуд знам. Питајте њега, промашио човек адресу. (сви се смеју)
ЈОВАН:
Лука царе, ти си мени до јаја. (звони му мобилни телефон) Еј, где си Мујке? ...Ма неки посао навалио не могу главу да дигнем, а ти? ...Благо теби, ти знаш што живиш... Реци Мујке... То ти је до јаја... Погураћу... Како да ти кажем, погураћу колико могу (окреће се на страну) Колики је мој део? ...Мујке, друже немој да се брукаш... Е, то може... Договорено... Важи друже... Видимо се. (прекида везу и одмах бира Милин број и тихо говори) Здраво, ја сам... Слушај, види код шефа за један мој посао... Је л` добре воље? Одлично... Слушај, посао је до јаја... долази нам контигент телевизора... Оних танких... Да помогне да пређу црту, као и прошли пут... Да... Да... Дај му пет посто, као и прошли пут... Па, ти и ја делимо мој део, као прошли пут... Важи, чекам на тебе, а вечерас да се видимо код мене кући. Ћао! (задовољно се смешка)



III

Промена сценографије: У канцеларији команданта су командант и секретарица. Он седи за својим столом, а Мила стоји поред радија. У позадини се чује тихо радио.
СЕКРЕТАРИЦА:
(полако прилази команданту) Шефе.
КОМАНДАНТ:
(гледа је) Реци Мила.
СЕКРЕТАРИЦА:
Шефе... како да почнем?
КОМАНДАНТ:
Најбоље да почнеш од почетка, Мила.
СЕКРЕТАРИЦА:
(говори му у поверењу) Шефе, стижу телевизори.
КОМАНДАНТ:
Занимљиво... Па?
СЕКРЕТАРИЦА:
Да погурате мало да пређу... црту. Као прошли пут, ако може...
КОМАНДАНТ:
Колики је контигент?
СЕКРЕТАРИЦА:
Пет хиљада... комада. Они танки, шефе.
КОМАНДАНТ:
Боже, Боже, баш ме занима коме пада на памет такав пословни подухват? Увози телевизоре у државу у којој нико не плаћа тв претплату... Пет хиљада комада... Па, ко ће то да купи кад нико не гледа тв?
СЕКРЕТАРИЦА:
Шефе, човек је врло галантан.
КОМАНДАНТ:
Ти знаш, Мила, да ми ту стварате одређене трошкове и то... не мале трошкове. Шта да ти кажем? (као прерачунава се) Са седам посто можда на крају будем на позитивној нули.
СЕКРЕТАРИЦА:
Шефе, имам овлашћење... до пет посто, као прошли пут.
КОМАНДАНТ:
(као размишља) Шта ми радите, Мила? (упадљиво дува) Ајде нека буде петица, али само због тебе, веруј ми... Има ли још нешто?
СЕКРЕТАРИЦА:
Хвала, шефе. Нема више ништа.
КОМАНДАНТ:
Онда, позови све командире на хитан састанак код мене.
СЕКРЕТАРИЦА:
(подиже телефонску слушалицу и типка број првог командира) Хало... Дођите одмах сви у канцеларију код команданта. (спушта слушалицу) Иду шефе.
КОМАНДАНТ:
(климањем главе јој даје знак да је разумео)
(у канцеларију улазе: први командир и командири и постројавају се испред командантовог стола)
КОМАНДАНТ:
Први командиру, командири, секретарице Мила, моји најближи сарадници. Окупио сам вас да покушамо да... како то да дефинишем, а никога да не повредим, дакле... да испегламо што се испеглати да. Изгужвано је много... баш изгужвано...
ЛУКА:
(диже два прста)
КОМАНДАНТ:
Реци Лука.
ЛУКА:
Шефе, да позовем Госпаву... (руком демонстрира пеглање) Она што пегла...
КОМАНДАНТ:
(прекида Луку) Добро је Лука, полако... Чини ми се да се нисмо разумели... Не ради се овде о правом пеглању, мислио сам више фигуративно. (подиже тон) Људи забрљали смо (гледа у Петра) и сада морамо да то, некако, исправимо. Јесам ли јасан? Дакле, да будем потпуно отворен, код нас се на првом спрату налази човек који ту неби требао да буде. Њега су јутрос, у оквиру акције Пупољак, привеле Пијавице. Јединицом је командовао први командир Петар... Е, да. Само једна напомена, да не заборавим, Пупољак се одлаже за сутра, а командоваће Јован. Од тебе (обраћа се Јовану) очекујем да изведеш прави Пупољак, а не као овај јутрошњи. Но, после ћемо о томе... Него, да се ми вратимо на наш данашњи проблем. Имајући у виду чињеницу да нико није савршен, то јест да се сваком може нешто... наћи... или фигуративно речено напаковати... Да чујем, имате ли ви неких идеја како да превазиђемо ову непријатну и надасве... како сам већ рекао, непријатну ситуацију... која у многоме снижава курентност наших Пијавица.
ПЕТАР:
(диже два прста)
КОМАНДАНТ:
Реци Петре.
ПЕТАР:
Шефе, да ми њему лепо прилепимо етикету.
КОМАНДАНТ:
Одлично први командире. Да чујем.
ПЕТАР:
Док стојим овде пред вама интензивно размишљам и нешто ми је пало на памет... Ево овако. Из-ве-штај: Влада С. је данас пре подне био у кући свог пријатеља тог и тог. Са својим пријатељем тим и тим и пријатељем свога пријатеља тим и тим су конзумирали алкохол и уживали у друштву проститутки. Таман је кренуо ка излазу кад је у кућу ушао наш инспектор и том приликом затекао Владу С. са кофером у коме је било милион евра.
ЈОВАН:
(усхићено) Мени је ово до јаја.
ЛУКА:
(изненађено и тихо) Перо, јесу ли паре код тетке?
КОМАНДАНТ:
Полако Лука, полако... Не може, брате. Много си га накитио. Ко још носи милонче у коферу? Да је двеста хиљада па ајде де.
ПЕТАР:
Па, намерно сам га накитио да личи на Фарму.
КОМАНДАНТ:
Не може... А и то ми је однекле познато... као да сам гледао неки филм са тим заплетом... Петре, препричаваш нам ту неки филм као своју идеју. Не може, брате. Ајмо даље.
(краткотрајна тишина, а онда Матеја подиже два прста)
КОМАНДАНТ:
Реци Матеја.
МАТЕЈА:
Шта мислите шефе о овоме? Из-ве-штај: Специјална екипа Пијавица задужена за откривање криминала у просвети установила је да је Влада С. купио диплому нашег престижног Универзитета Кукурузиште и са том дипломом постао председник компаније Фирма. (гледа присутне) Како вам се то чини, а?
ЛУКА:
(збуњено) Чекајте људи. Колико ја знам теча је дипломирао у Лондону.
КОМАНДАНТ:
Добро је Лука, добро је... Мато замисао ти није лоша, али мислим да председник то неће одобрити. Знаш да он држи до тих ствари... образовање... култура... Како да ти кажем, то је за њега Свето Писмо. Хоћу да ти кажем да се он са тим стварима не шали. Дакле, да будем потпуно јасан... не може.
(опет настаде тишина, после краће паузе Јован стидљиво диже два прста)
КОМАНДАНТ:
Ајде Јово.
ЈОВАН:
Шефе, може ли овако? Из-ве-штај: Наша финансијска инспекција је утврдила да је Влада С. својим запосленима поред плате исплаћивао топли оброк, регрес и превоз... и на тај начин оштетио буџет Фирме за више од двадесет милиона динара... Шта кажете, шефе? Је л` вам до јаја?
КОМАНДАНТ:
(резигнирано) Не може, бре. То није кривично дело.
ЛУКА:
(изненађено) Како није? Па, што ми онда то не примамо?
КОМАНДАНТ:
Шта је с тобом, Лука? Хоћеш да прођеш к`о Пера, а? Да попијеш једну дисциплинску?
ЛУКА:
(понизно) Нећу шефе.
КОМАНДАНТ:
(љутито) Онда ћути! (шири руке) Аман људи, шта вам је данас? Не можете једно обично саопштење да саставите. (размишља десетак секунди) ...Шта мислите о овоме? Нешто ми је пало на памет. Из-ве-штај: Непобитно је утврђено да је Влада С. без одобрења стручних служби контактирао страна лица и са њима договарао продају Фирме... Само мало... Дакле, продају Фирме... рецимо за један евро. Шта кажете, а?
ЈОВАН:
(диже два прста и одмах говори) Свака част шефе. Ова вам је до јаја.
СЕКРЕТАРИЦА:
Шефе само тренутак. (појачава радио)
РАДИО:
Како сазнајемо из извора блиских Пијавицама у току је састанак у вези са хапшењем Владе С. Ускоро детаљније информације. Останите са нама.
КОМАНДАНТ:
(скаче са столице и виче) Ко је? (гледа све присутне, као да их скенира) Ко се излапрдао код Ђуре? (удара дланом о сто) Јесам ли ја рекао да је ово строго поверљиво?
ЛУКА:
(једва видљиво диже два прста)
КОМАНДАНТ:
Шта је било Лука?
ЛУКА:
Шефе, ништа му нисам рекао?
КОМАНДАНТ:
Значи, ти си птичице. (креће према командирима)
ЛУКА:
Ништа му нисам рекао... Он ме само питао је л` то идете на састанак због првог командира? А ја сам му одбрусио, не него због тебе мајмуне.... Мислим, њега... на Ђуру мислим, не на вас, шефе.
КОМАНДАНТ:
(видно изнервиран стоји испред командира и галами) Овде неко није нормалан! Мила, направи овај извештај и пошаљи га председнику, а он ће обавестити медије. Колико год да се човек труди... (хитро је кренуо ка свом радном столу, саплео се о одвезану пертлу и у паду ударио главом у свој радни сто)
(Командант лежи на поду, сви се окупљају око њега, секретарица зове хитну помоћ. Чује се завијање сирене хитне помоћи у доласку. Светла се полако гасе. Потпуни мрак. После краћег времена се чује сирена хитне помоћи у одласку. Пале се светла. Командири седе на двоседима)
ПЕТАР:
(прекрстио ногу преко ноге и гледа у своју ципелу) Зато ја стално носим мокасине. Што је сигурно, сигурно. Какве пертле, какви бакрачи.
ЛУКА:
Шта, он је на пертлу нагазио?
МАТЕЈА:
Па, зар ниси видео?
ЛУКА:
(са чуђењем) Не. На чију пертлу је нагазио?
МАТЕЈА:
(шири руке) Па овај није нормалан, мајке ми.
ЛУКА:
(увређено) Важно да си ти нормалан.
СЕКРЕТАРИЦА:
Чекај, чекај. (појачава радио)
РАДИО:
Како сазнајемо од извора блиског Пијавицама на тајном састанку који је уприличен поводом јутрашњег спектакуларног хапшења Владе С. у покушају бекства у једну, нама за сада непознату државу, дошло је до физичког обрачуна при чему је командант Пијавица задобио тешке повреде главе. Наш репортер се упутио ка Клиничком центру и ускоро очекујемо детаљнији извештај. Останите са нама.
ЈОВАН:
Ако којим случајем мене поставе за првог командира, Ђура иде експресно у пензију.
ПЕТАР:
А што би тебе поставили?
ЈОВАН:
Млад сам, амбициозан, информатички писмен, говорим страни језик. Што би командант рекао курентан сам, брате.
МАТЕЈА:
Који страни језик говориш? Црногорски? (смеје се)
ЈОВАН:
(увређено) Нећу да ти кажем.
(звони службени фиксни телефон)
СЕКРЕТАРИЦА:
(подиже слушалицу) Пијавице, изволите... Разумем господине председниче. (шапуће осталима да председник не чује) Председник... хоће да укључим спикерфон. (затим наставља гласно) Изволите господине председниче, укључила сам спикерфон. Сви смо присутни.
ПРЕДСЕДНИК:
Господо, задовољан сам вашим извештајем... Одличан је... свеобухватан, детаљан... заиста одличан. Одмах, на прво читање јасно је да је то урадила образована, елоквентна и надасве културна група људи. И сами знате колико ја држим до образовања и културе те ми је због свега тога још драже што сте ту где сте. Док сте ви ту не секирам се за Пијавице. Истовремено жалим због губитка команданта. Разговарао сам са директором Клиничког центра и прогнозе су суморне. Оно што је већ сада сигурно Подобни ће морати у превремену инвалидску пензију. Неко од вас... наших соколова... наших узданица га мора достојно заменити. Ко други то може урадити на довољно квалитетан начин, ако не први командир. Петре, пред вама је сада тежак задатак. Ви нећете само бити предводник и главна узданица Пијавица, већ ће се пред вас ставити и, ако тако могу рећи, онај главни, круцијални задатак који мора подићи курентност јединице. Наиме, ви морате реформисати и реорганизовати Пијавице по свим европским, а зашто не и светским стандардима. У том послу ћете имати моју пуну и безрезервну подршку. Врло сам задовољан што вас овај једночасовни губитак команданта није обесхрабрио, већ, напротив, ојачао. Петре, још једном вам честитам и очекујем од вас први извештај у вези са реформом и реорганизацијом већ у току следеће недеље. Довиђења свима.
(у канцеларији тишина, чује се сигнал прекида телефонске везе)
КОМАНДАНТ:
(покушава да савлада одушевљење) Чули сте! Шеф је све детаљно образложио. Да ли има неких питања? (устаје са двоседа и иде ка свом радном столу)
МАТЕЈА:
(брзо устаје и пружа руку у правцу команданта) Честитам шефе!
КОМАНДАНТ:
(окреће се и пружа руку Матеји) Добро се познајемо, тако да и сами знате да нисам присталица формалности, али заиста је ред да ме зовете шефом. Хвала Мато.
(остали се ређају у колону по један и нерадо му честитају)
СЕКРЕТАРИЦА:
(вештачки се смеје) Честитам шефе. Ви сте заиста, како је то лепо рекао председник, најбоље решење. (окреће се према Јовану и тихо му говори) Шта је? Па, стварно је најбољи.
КОМАНДАНТ:
Чули сте све, наш први задатак ће бити да спроведемо реорганизацију... и то праву, правцату реорганизацију. (последњу реч развлачи)
ЈОВАН:
(диже два прста)
КОМАНДАНТ:
Реци Јоване.
ЈОВАН:
Шта ће бити са операцијом Пупољак?
КОМАНДАНТ:
То није приоритет. Фарма може да сачека. Да се ми прво реформишемо па после... Има времена за Фарму. Знаш како каже наш народ ко журио врат сломио (задовољно се смешка)




IV

У канцеларији команданта се налазе командант Петар и секретарица Мила.
КОМАНДАНТ:
(љуља се на столици) Шта ти је живот? Мени западне да извршим реформу и реорганизацију Пијавица, а мој претходник, који је то требао да уради, сада ужива у инвалидској пензији. Моја Мила, видиш ли ти како живот може да буде окрутан? Он ужива, а ја му завршавам послове. (гледа у Милу која се шетка по канцеларији) Како боцкаш тим штиклицама? Боц, боц, боц. (боцка прстом по столу)
СЕКРЕТАРИЦА:
(драго јој) Немојте тако, шефе.
КОМАНДАНТ:
Како?
СЕКРЕТАРИЦА:
Па, гледате ме.
КОМАНДАНТ:
(смешка се) Па, морам да те гледам кад смо у истој просторији.
СЕКРЕТАРИЦА:
Јесте, али ви ме гледате као... (постиђено) жену.
КОМАНДАНТ:
Па, како другачије да те гледам? Не могу да те гледам као, далеко било, мушкарца.
СЕКРЕТАРИЦА:
Можете да ме гледате као... сарадницу.
КОМАНДАНТ:
(смешка се) Море Мила, ти си... ти си један ђаволчић, знаш? Ђаволчић на штиклицама. (интензивно је гледа) Је л` можемо ми да се видимо мало ван радног времена?
СЕКРЕТАРИЦА:
(нервозно) Јој... како сте ви... навалентни.
КОМАНДАНТ:
Попијемо кафицу, сокић... зашто не и винце... и... тако даље.
СЕКРЕТАРИЦА:
(узбуђено) Па, не знам... јој... ајде... једном-двапут може... јој, шта ми је?
КОМАНДАНТ:
Ето видиш то смо средили, а сада да се бацимо на реорганизацију. Да видимо ко ће где... ко је вишак... где је остало празно... (скупља леву шаку у песницу) како то празно попунити... (десним дланом удара по левој шаци)  Ја ћу да ти дам неке смернице, мишљење, а ти ми реци шта мисиш о томе.
СЕКРЕТАРИЦА:
Хоћу шефе.
КОМАНДАНТ:
Дакле, први командир може да буде Матеја. У најбољим годинама, одлично познаје рачунар, дисциплинован, не поставља сувишна питања, увек се консултује. Једном речју супер дечко. Шта ти мислиш?
СЕКРЕТАРИЦА:
Стварно је добар. Ја сам исто мислила да вам баш њега предложим. Одличан избор.
КОМАНДАНТ:
Што се тиче Луке... Ја не знам колико ти њега знаш, али он је глуп... глуп... (као дете показује рукама колико је глуп) неописиво. Да му није било тече, никад не би био ту где је... Теча у међувремену зглајзао, он остао без ослонца... тако то иде. Предложићу да га пребаце у Корњаче. Они су сви туњави... спори... никакви. Он ће код њих брзо да се уклопи.
СЕКРЕТАРИЦА:
Свиђа ми се код вас, шефе, што нисте себични. На све мислите. Нећете човека да оставите на цедилу.
КОМАНДАНТ:
Боже Мила, шта ти пада на памет па то су све моји другови. Ако на њих не мислим, на кога ћу?
СЕКРЕТАРИЦА:
(смешка се) Све ми се више свиђате, шефе. Стварно, врло сте племенит човек.
КОМАНДАНТ:
Не очекујем ја због те моје племенитости... или људскости ако хоћеш ловорике, већ напротив муку... Ајмо да видимо шта да радимо са Јованом.
СЕКРЕТАРИЦА:
(несигурно почиње) Он је врло... курентан...
КОМАНДАНТ:
(надовезује се на Милино излагање) Можда и јесте, али је и застарео кадар. Разумеш? Никако се не уклапа у ову нову концепцију, као ни у организациону шему Пијавица. Искрено, жао ми је што губим таквог човека, али... ова нова концепција не трпи то... то његово полтронство... Много прича, мало ради. Сви његови квалитети нису довољни да однесу победу и претеже његове мане.
СЕКРЕТАРИЦА:
Шта да ураде?
КОМАНДАНТ:
Па, квалитети су му лакши од мана и ако замислиш једне теразије, увек ће онај тас са манама да превагне. Јесам ли сад био јасан?
СЕКРЕТАРИЦА:
Јесте шефе. Перцепција вам је потпуно... у праву.
КОМАНДАНТ:
Шта с њим, моја Мила? Где ћемо њега да уденемо, таквог никаквог?
СЕКРЕТАРИЦА:
Па... у Корњаче. Где другде?
КОМАНДАНТ:
Није ми он за Корњаче... Рекао бих да су Жабице за њега прави избор.
СЕКРЕТАРИЦА:
Јесу ли то они, шефе, што праве маглу, дим и тако то?
КОМАНДАНТ:
Не, Мила. То су Творови. Немој мешати Творове и Жабице. Творови су установа каја пружа услуге другим специјалним јединицама у смислу да загађују или замагљују простор, а Жабице су, Мила моја, специјална јединица. То је битна разлика... (прави краћу паузу) Сећаш ли се како се Подобни попео горе?
СЕКРЕТАРИЦА:
Не.
КОМАНДАНТ:
Његов школски друг је био директор Творова. Договоре се да загаде простор око Живка, тадашњег команданта Пијавица, јер дим није помагао. Разумеш? Они пусте дим, Жиле направи промају... Разумеш?
СЕКРЕТАРИЦА:
Не.
КОМАНДАНТ:
Како не разумеш? Они припреме Жилета за смену, а он пронађе контрааргументе и све им пропадне... Е, у таквим ситуацијама се прибегава загађивању терена, јер је ту промаја неефикасна. Разумеш? Штипа за очи, не можеш да гледаш. Само шкиљиш и не можеш да видиш оно битно. Разумеш?
СЕКРЕТАРИЦА:
Не.
КОМАНДАНТ:
Ма, нема везе. Тада сам ја схватио, Милице, да је најбоље када се правиш блесав. Нико ти ништа не може. Нека се они трву, баш ме брига, мени је добро... Него, где сам оно стао? ...Е да, код Жабица. Жабице су они што много крекећу а, међу нама речено, не раде ништа. Тако су убедљиви у том крекетању, да нико и не примећује да они, у ствари, не раде ништа. Шта да ти кажем? Набеђени интелектуалци... И за крај остаје Ђура портир. Са њим је најлакше. Испунио је услов за пензију, молим лепо... и то је то.
СЕКРЕТАРИЦА:
Благо њему, шефе. Кад ћу ја у пензију?
КОМАНДАНТ:
Где се журиш? Ти тек почињеш да радиш.
СЕКРЕТАРИЦА:
Какви почињем, спрцала сам ја... и јој... извините на изразу. Двадесет година стажа. Мало ли је?
КОМАНДАНТ:
(гледа је опчињено) Мени делујеш као да имаш десет... Него, ајмо ми сада да рекапитулирамо укратко па ћеш ти то после све да ставиш на папир. Дакле, овако. Први командир је Матеја. Јован је застарео тип, а Лука нема довољно интелектуалних капацитета те због тога обојица отпадају. Нека се Корњаче и Жабице бакћу с њима... Ђуру у пензију. Значи нама су упражњена четири радна места.
СЕКРЕТАРИЦА:
Како ћемо их попунити, шефе?
КОМАНДАНТ:
Као и до сада. Председник ће нам послати неког, ако буде још слободних места и ми ћемо убацити своје...
СЕКРЕТАРИЦА:
Шефе, ако буде места... Мислим, ако буде места мој брат од тетке је одличан кадар. И образован, и говори стране језике, и зна рачунар, ма све, све...
КОМАНДАНТ:
Шта је бата до сада радио?
СЕКРЕТАРИЦА:
Ништа, шефе. Хтео је он, али џаба... није имао везу. Попримаше све туњаве попут Јове и Луке, а за њега није било места.
КОМАНДАНТ:
(намигује јој) Договорићемо се, не брини. Ти сад ово све стави лепо на папирчић па ћемо сазвати састанак са свима да им објаснимо новонасталу ситуацију.
(секретарица пише, а командант се љуља на столици)
СЕКРЕТАРИЦА:
(куцајући на рачунару) Шефе, само вас гледам. Много сте се опустили на тој столици. Мислим, стално се љуљате.
КОМАНДАНТ:
(нагло престаде да се љуља) Не знам шта ми је. Од кад сам постао командант као да ме неки ђаво тера да се љуљам. (окреће главу лево-десно као да неког тражи)
СЕКРЕТАРИЦА:
Шефе, завршила сам. Хоћете ли да прво прегледате па онда да штампам, или?
КОМАНДАНТ:
Одштампај ти то, волим ја да читам са папира.
СЕКРЕТАРИЦА:
(прилази команданту и даје му папир) Изволите шефе.
КОМАНДАНТ:
(чита, мало у себи, мало на глас) ...због потребе службе... добро... прекомандује се у специјалну јединицу Корњаче... и то је добро... Жабице... први командир... добро... пензија... (подиже главу према секретарици) Бога ми, Ђура најбоље прође. Да видимо даље... добро... и на крају командант тај и тај... добро... (потписује докуменат) Бога ми Мила, ово је одлично одрађено. Јеси ли таква и у другим пословима?
СЕКРЕТАРИЦА:
(трепће очима и стидљиво одговара) Хвала шефе.
КОМАНДАНТ:
Него Мила, ја никако да те питам. Јеси ли ти удата? Мислим, немој погрешно да ме разумеш, ја те то питам због јединице, због међуљудских односа, због радних обавеза... Да знам колико могу да те користим у ванрадно време, јер служба некад захтева да се ради и по читав дан.
СЕКРЕТАРИЦА:
(тихо и стидљиво) Била сам.
КОМАНДАНТ:
(озареног лица) Значи, више ниси.
СЕКРЕТАРИЦА:
Нисам, шефе. Сад сам слободна... мислим, слободна сам.
КОМАНДАНТ:
Имаћу то у виду. Мила, позови остале и Ђуру портира.
СЕКРЕТАРИЦА:
(излази из канцеларије)
КОМАНДАНТ:
(љуља се на столици)
СЕКРЕТАРИЦА:
(улази у канцеларију) Шефе, ево их.
(у канцеларију улазе сви у колони по један и ређају се испред командантовог стола)
КОМАНДАНТ:
(посматра их све и љуља се на столици) Здраво људи. Како сте?
СЕКРЕТАРИЦА:
(тихо) Шефе, столица... Љуљање...
КОМАНДАНТ:
(напрасно прекида да се љуља) Неки ђаво ме тера да се стално љуљам. (гледа лево-десно, устаје са столице, прилази им и рукује се са свима) Ето... позвао сам вас да вам објасним нову организациону шему Пијавица, односно нову концепцију јединице... У ствари то ће сазнати само они који остају у Пијавицама, јер је то, као што и сами знате, строго поверљиво. Дакле, Ђуро, да кренем од тебе. Био си одличан портир, поред тебе, да се тако фигуративно изразим, ни мува није могла да улети у објекат... без твоје... јелте, дозволе.... Напунио си услов за пензију и ја ти од срца честитам... а богами и завидим помало... јелте, што ћеш већ од првог у наредном месецу отићи на доживотни годишњи одмор.
ЛУКА:
(са чуђењем) Ко добија доживотну?
КОМАНДАНТ:
Полако Лука, није робија већ пензија. Наш друг, господин Ђура, иде у заслужену пензију. Честитам. (иницира аплауз, затим пружа руку Ђури и рукује се с њим) Идемо даље. (Луки) Лука, био си одличан командир, одличан вођа. За пример. Када је требало ти си био међу првима. Увек ћемо памтити твоје луцидне и надасве виспрене одлуке којима си нас све одушевљавао. Нажалост, морам да ти кажем да нова концепција организације Пијавица не предвиђа ангажовање једног таквог капацитета па смо одлучили да те прекомандујемо у Корњаче... Корњаче су једна дивна јединица, спој луцидности и брзине, ако хоћеш и интелектуализма и културе... Сигуран сам да ћеш се и тамо брзо уклопити у све токове јединице. (иницира аплауз, затим пружа руку Луки и рукује се с њим) Јоване, друже мој...
ЛУКА:
Шефе, извините, а где ја то идем?
КОМАНДАНТ:
Лука идеш у прекоманду у Корњаче, не секирај се... (Јовану) Дакле, Јоване, друже мој...
ЛУКА:
Шефе, а где је то?
КОМАНДАНТ:
(Луки) Биће ти објашњено, Лука. Мало се стрпи... (Јовану) Дакле, Јоване, друже мој... Знам да би волео да још заједно идемо на разне задатке, али живот је сурови режисер. Режирао је твој одлазак из Пијавица, а ја не знам ни сам како тај губитак да надоместим. Јоване, нова организациона шема, али не и само организациона шема, већ и нова, рекао бих, потпуно нова концепција су учинили своје. Теби, стручњаку за језике, стручњаку за компјутере, одличном предводнику, због као што сам већ раније рекао нове концепције, овде више нема места. За тебе су врата Пијавица, нажалост, затворена... рекао бих чак замандаљена! Ново ухлебљење за тебе смо нашли у једној од најелитнијих јединица Жабице... То је једна предивна јединица у којој је запослен... једноставно речено, интелектуални крем нашег друштва. Радити у Жабицама је прави изазов за сваког интелектуалца. Ти си Јоване интелектуалац пар екселанс... у то нема сумње и лично им и помало завидим што ћеш сва своја знања... сву своју енергију... и надасве твоју оригиналност у решавању постављених задатака пружати само њима. Од сутра, то је сасвим сигурно, Жабице више неће бити оне старе Жабице... Честитам. (иницира аплауз, затим пружа руку Јовану и рукује се с њим) И на крају, Матеја...
МАТЕЈА:
(брише зној са чела, са великом нервозом и неизвешношћу слуша команданта)
КОМАНДАНТ:
(Матеји) ...најбољи међу најбољима. Да смо те правили према новим упутствима нове концепције и нове организационе шеме Пијавица не бисмо те тако добро направили, као што јеси. Ти си, драги мој Матеја... дозволи ми, молим те, да ти кажем Мато, све оно што припадник Пијавица треба да буде, а ниси све оно што исти не треба да буде. Да ли треба да кажем... да изговорим оно што се по сили закона природе само намеће, оно што се подразумева, оно што већ сви наслућујемо... Матеја, ти си први командир Пијавица. Честитам. (аплаудирају командант, секретарица и Матеја, а затим се рукује с Матејом) Има ли неко питање?
ЂУРА:
Шефе морам ли ја у пензију? Мислим, да ли може мало да се пролонгира? Мала ми плата, а пензија ће да буде још мања, а подигао сам неки кредит... још годину дана, ако може?
КОМАНДАНТ:
Ђуро, потпуно делим твоју забринутост и потпуно те разумем, али то је немогуће. Председник је ту врло одређен и недозвољава никакве импровизације. Имаш одличну струку, радници на пословима обезбеђења су врло тражени. Неће ти бити проблем да нађеш неки посао у обезбеђењу, рецимо у неком мегамаркету, супермаркету, минимаркету, а да не спомињем банке, поште и слично, зашто не и бензинске пумпе... и на тај начин поред пензије оствариш и плату. (десном шаком милује браду) Какав кредит, какви бакрачи, нећеш ти то ни осетити.
ЂУРА:
Хвала шефе.
КОМАНДАНТ:
Нема на чему, Ђуро. Ту смо да помажемо једни другима. Има ли још питања?
ЛУКА:
Шефе, ко ће мени да покаже где су крокодили?
КОМАНДАНТ:
Какви крокодили?
ЛУКА:
Па, крокодили шефе... ова нова јединица.
КОМАНДАНТ:
Корњаче Лука, корњаче. Какви те спопали крокодили?
ЛУКА:
Па, добро... крокодили, корњаче мени је то исто. Ко ће то да ми покаже?
КОМАНДАНТ:
То ти је кад се спушташ према станици... (гледа у Јована)  У ствари, то је одмах поред Жабица. Може наш друг Јован да ти покаже. Хоћеш ли Јоване бити љубазан да нашем другу Луки покажеш где је објекат Корњача?
ЈОВАН:
(гледа у Луку и тихо му говори) Ја ћу да ти покажем.
КОМАНДАНТ:
Добро људи, још само да се поздравимо. Желим вам свима много успеха на новим радним местима. Биће ми, заиста, задовољство да се опет некад сретнемо и поразговарамо о нашој јединици, о свему. Хвала вам још једном на досадашњој сарадњи и довиђења. Матеја ти, наравно, остани.
(Ђура, Јован и Лука полако излазе из канцеларије)
ЈОВАН:
(окреће се према секретарици и тихо јој говори) Изађи за тренутак испред.
СЕКРЕТАРИЦА:
(уображено) Само ви Јоване изађите, ја немам кад. Морам да будем овде са командантом. Видећемо се неком другом приликом. Довиђења.
(у канцеларији су командант, први командир и секретарица)
КОМАНДАНТ:
Матеја чуо си. Планирали смо да ово буде једна јединица за двадесетпрви век... ма какви, за двадесетдруги век. Захтеви су високи, признајем, али нисмо ни ми мачији кашаљ. Молим те иди до бивших командира и пропрати мало како се исељавају. Има тамо скупих предмета, односно инвентара. Са њима се никад не зна.
МАТЕЈА:
Хоћу, шефе. (излази из канцеларије)
КОМАНДАНТ:
(звони му мобилни телефон) Председник... (узбуђено) Хало... Изволте шефе... Извршили смо прву фазу реорганизације по новој организационој шеми и указала су се четири слободна места. Три командирска и једно портирско... Разумем шефе... (понизно) Разумем шефе. (прекида везу и гледа у секретарицу) Одлично, шеф ће поставити двојицу и ми ћемо двојицу.
СЕКРЕТАРИЦА:
Кога ће председник поставити? Мислим, хоће ли он поставити два командира, а ми командира и портира или обрнуто?
КОМАНДАНТ:
(замишљено) Како беше?
СЕКРЕТАРИЦА:
(изненађено) Па, рекли сте, шефе, разумем, Два пута сте му рекли разумем.
КОМАНДАНТ:
(правда се) Рекао сам му, па шта? Био сам узбуђен. Не разговара се са председником сваки дан. Шта ћемо сад, мајку му?
СЕКРЕТАРИЦА:
Мислим да то можемо овако да решимо. Наћи ћемо два кандидата, од којих један може, рецимо мој бата, да буде и командир и портир па ћемо да га уденемо тамо где остане празно.
КОМАНДАНТ:
(смешка се) Браво Мила, видим ја да ћемо ми одлично да се надопуњујемо. (звони му мобилни телефон) Ко ли је па сад? Непознати број... Ало, ко је? ...Господин Пицко? (одушевљено)...Реците господине Пицко... Јесам... Дођите господине Пицко ту сам до четири... Наравно... Довиђења господине Пицко. (прекида везу и обраћа се Мили) Господин Пицко хоће да дође... заборавио сам зашто.
СЕКРЕТАРИЦА:
Па, како?
КОМАНДАНТ:
Како, па како? Па, узбуђен сам. А кад сам узбуђен не памтим баш најбоље... (замишљено) На томе ћу морати мало још да порадим... мислим на себи да порадим.
СЕКРЕТАРИЦА:
Господин Пицко је врло угледан послован човек. Сарађивао је са командантом Подобним у више наврата. Тако да ће, претпостављам, и вама понудити неки посао.
КОМАНДАНТ:
Е, ако је то, онда у реду... Лако ћемо се договорити.
СЕКРЕТАРИЦА:
Шефе, могу ли и ја да вам набацим један послић?
КОМАНДАНТ:
Немој Милице, молим те. Видиш да од посла не могу главу да дигнем.
СЕКРЕТАРИЦА:
(заводљиво) Ово је, шефе, друга врста посла. Ви мало погурате, да лакше пређе црту... и добијате проценат...
КОМАНДАНТ:
Шта треба да се гура? Каква црта? Какви проценти? Ништа те не разумем.
СЕКРЕТАРИЦА:
Човек... Један наш врло угледан послован човек увози телевизоре, ви му помогнете око преласка црте и добијате проценат.
КОМАНДАНТ:
Баш си ме заинтригирала. Што си ти Милице ђаво... Да чујем.
СЕКРЕТАРИЦА:
Човек увезе три хиљаде телевизора, ви му мало помогнете... погурате мало ствар и зарадите три посто од укупне суме. Разумете? Три хиљаде пута три посто, о-хо-хо... девет хиљада посто. Значи ваших је деведесет телевизора. Мало ли је?
КОМАНДАНТ:
(замишљено) Чекај мало, Милице. Шта ће ми толики телевизори? Имам кући два комада ни један не гледам. А и шта има да се види? Све сам го лопов и преварант... Додуше, сад кад завршимо ову започету реорганизацију то ће бити друга песма. Ал опет је много... деведесет комада.
СЕКРЕТАРИЦА:
(љубазно) Не шефе, нисте ме разумели. Ви не добијате телевизоре, ма јок. Ваш део је у еврима у противвредности деведесет телевизора... Ма, какви телевизори, ајте молим вас. Не секирајте се... (саставила палац и кажипрст десне руке и трља их) ...еврићи, шефе, еврићи.
КОМАНДАНТ:
(смешка се) Е, тако Милице. То је друга прича. (несигурно) Него, не знам може ли се то тако?
СЕКРЕТАРИЦА:
(убедљиво) Па, то је и Подобни радио. Значи може.
КОМАНДАНТ:
Онда, у реду. И тај посао смо завршили успешно... Идем ја да обиђем специјалну јединицу Пијавице, да се на лицу места уверим у право стање па ћемо сачинити извештај председнику.
СЕКРЕТАРИЦА:
(чека да командант изађе, а онда бира неки број на мобилном телефону) Хало... Добар дан, Мила крај телефона. Како сте господине Мујке? ...Добро сам, хвала на питању. Него, да ли сте чули за промене у Пијавицама? ...Добро. Значи Јован више није овде и он вам више није од користи, али зато имате мене... (смешка се) Тако је... Разговарала сам са новим командантом, прихватио је под истим условима. Није било лако, али сам на крају успела да га убедим... Тако је, пет хиљада телевизора по пет посто... Тако је... Не секирајте се, ви од сад радите преко мене... Ви дате мени, ја њему, немате бригу... Хвала... Задовољство ми је, господине Мујке... Поштовање и довиђења. (пресрећна)
КОМАНДАНТ:
(улази у канцеларију и одмах говори) Задовољан сам са уоченим стањем. Има ту и тамо по нека примедба, али није страшно. Све у свему добро је, мада мора бити још боље... Рекао бих, још много боље. (седа на своју столицу и почиње са љуљањем)
СЕКРЕТАРИЦА:
Шефе, не допада ми се то што имате ту навику да се љуљате. Опасно је то.
КОМАНДАНТ:
(скаче са столице и гледа у исту) Само ми још то треба, а још ни једном нисам био у селу као командант... Замисли то. Дођем ја тамо, окупим сељаке испред продавнице и све их частим пивом... све... ма, нећу да штедим. Да виде они ко је Петар. Да ли је то још увек онај мали слинави Перица или нови Петар... (занесено) Петар велики... командант.


Ова комедија нема КРАЈ

Напиши коментар

 
Блог Драгана Маринковића © 2011 DheTemplate.com & Main Blogger. Supported by Makeityourring Diamond Engagement Rings

ТАБЛА НКС СРЖ