01. септембар 2014.

Интервју за Најбољу књигу

0 коментара

У целини преносим интервју за Најбољу књигу.

1. Након динамичних догађаја у Србији, десет дана рата 1999. године, присуствујемо сусрету ратних ветерана из приче ,,Чвор у мозгу’’ (објављен у издању Kњижевнa омладине Србије, 2013.) који сумирају животна постигнућа у периоду који је требао да избрише све ратне страхоте. Ваши јунаци су обични људи, официри нижег ранга који најпре обављају свој задатак, људи који воле своју земљу и на крају, људи који су се задесили на одређеном месту у одређено време.
Откуд инспирација за, по свему, другачији приступ рату као литерарној теми?

ДМ: Нажалост, рат је неизбежан амбијент свих генерација на овом поднебљу. Њега свако доживљава на свој начин, јер у рату се, једноставно, другачије функционише. Оно што се може узети као образац кад се пише о неким догађајима везаним за ратна збивања је да се учесници деле на наше и њихове и да су, обавезно, наши добри, а њихови лоши... Ја нисам желео да се водим тим обрасцем. Једноставно сам писао о једном догађају, онако како сам мислио да треба, без имало жеље за осветом или исказаном неком мржњом према „другој“ страни. Драго ми је што и читаоци то примећују.

2. Шта одликује роман ,,Чвор у мозгу’’? Шта нам о томе можете рећи?

ДМ: Једна од одлика овог романа је и то што сам направио, или барем покушао да направим, једну паралелу између бораца из времена Другог српско турског рата и агресије НАТО. Први је био ослободилачки, а други одбрамбени рат, у оба случаја против најјаче светске силе. И сам сам био учесник овог другог рата и, с једне стране, то је много тежак посао када се бориш против најјаче светске силе, а с друге стране, то ти даје некакву додатну мотивацију и енергију која ти не дозвољава да посустанеш. У роману „Чвор у мозгу“ сам јунаке из времена агресије НАТО и наше храбре претке из Другог српско турског рата, у оба случаја борце за слободу, покушао да представим као обичне људе, са свим својим врлинама и манама. Јунаци романа „Чвор у мозгу“ су људи различитог нивоа образовања, интересовања и социјалног порекла. Свако од њих на свој начин посматра стварност око себе и то јавно износи, без страха од критике осталих. И, наравно, не могу сви тај терет стварности да изнесу до краја. Некога ће тај терет сломити...

3. Ваш роман подстиче читаоце да преиспитају своја уверења у животу. Да успоре и замисле се над сопственим животима. Је ли то нужно сваком човеку у некој животној доби?

ДМ: Ја мислим да је то неминовно. Верујем да сваки човек кад дође у неку животну доб поставља себи питања везана за онај део живота који је проживео и да покушава да одгонетне: да ли је све баш морало тако да буде, или је постојала и нека друга могућност, или једноставно, пресабирајући се, анализира дотадашњи ток живота. У тим својим анализама посебну пажњу придаје високоризичним догађајима, какви су, на пример, ратни сукоби. Пошто нико није ишао сам у рат, често се ти догађаји анализирају у друштву својих сабораца.

4. Стижу ли до вас повратне реакције о књизи?

ДМ: Стижу и врло сам задовољан реакцијом читалаца. У почетку сам добијао повратне информације од пријатеља и познаника, а касније, како је пролазило време, и од људи које лично нисам познавао. Њихова критика ми је значајна, јер сматрам да су неутрални, односно, да немају разлога да ми, на неки начин, повлађују хвалећи роман. Најчешћи коментар је: „Kао да сам одгледао филм.“

5. Добитник сте једне од престижних награда у Србији - ,,Пегаз’’ коју традиционално додељује Kњижевна омладина Србије. Kолико Вам та награда значи?  

ДМ: Ја сам био један од оних ученика који су волели математику. Радовао сам се сваком писменом из математике и ишао на такмичења, а кад је српски у питању ситуација је била потпуно супротна. Тог дана, кад смо имали писмени из српског, била ми је мука и није ми се ишло у школу. Ако Вам кажем да сам почео да пишем у педесетпрвој години и да је мој први роман „Чвор у мозгу“ објављен у мојој педесетдругој години биће Вам јасно колико ми заиста значи та награда. На сваком представљању мог романа, као и на свим књижевним догађајима, на којима учествујем, обавезно покушавам све присутне да мотивишем да пишу или на неки други начин стварају, не би ли олакшали себи ову стварност. Kонкурс „Пегаз“, који сваке године расписује Kњижевна омладина Србије, је идеалан начин да неко, ко није сигуран у вредност свога дела, то и провери. И ја сам 2013. године конкурисао са романом „Чвор у мозгу“ и не могу да Вам опишем своје одушевљење када сам сазнао да сам један од награђених у конкуренцији од око 800 аутора. Мени је то један велики подстрек који ме тера да и даље пишем, тако да сада завршавам други роман.

6. Kада је једном написана, књига више није у власти аутора. Да ли се слажете са том констатацијом?

ДМ: Потпуно се слажем. Само сазнање аутора да је књига стигла до читаоца га потпуно испуњава задовољством. Тада аутор, у ствари, схвата да је направио нешто што ће га надживети и што ће, неминовно, постати делић нашег културног наслеђа. Самим тим књига постаје опште добро. То је оно што ти не да мира, већ те инспирише и просто те тера да радиш још више. То сазнање да си направио нешто што се људима допада је, заиста, предиван осећај.

7. Шта је за вас писање? Је ли то потрага за лепим, друштвени ангажман или нешто треће?

ДМ: Пре него што сам почео да пишем, главни хоби ми је било цртање. Ја писање доживљавам исто као и цртање, само што се сада, уместо танких и дебелих, правих и кривих линија, служим речима, а иначе, ни једно ни друго не постоји без инспирације.  Kао и у ликовној уметности човек може имати идеалне услове за рад, али ако нема инспирацију – све је џаба. Док пишем у мојој глави се све време стварају слике о томе о чему пишем, тако да је писање за мене права уметност, а добар роман поредим са добрим сликама великих мајстора.

8. Уметници и интелектуалци имају одређену одговорност да нешто ураде, макар да разјасне неке друштвене, социјалне и политичке теме, нарочито сада када влада толика криза и када се цео свет пита шта ће бити сутра. Да ли интелектуалци смеју да ћуте?

ДМ: Kод нас се, углавном, интелектуалцем сматра неко ко има високо образовање, без обзира на све друге особине, због чега је и произашла оволика трка самозване елите за дипломама високих школа. Спорно је то што они са тим парчетом папира не отварају сопствене фирме, већ се по правилу запошљавају у државним институцијама, као стручњаци, те на тај начин директно утичу и на наш квалитет живота. Дакле, како дефинисати интелектуалца? Интелектуалац је човек коме је интелект основни алат у животу. Он мора да поседује висок степен моралности и све своје умне и духовне потенцијале користи за добробит друштва у коме живи и ствара, при том не дозвољава да буде упакован у неку лепо украшену кутију као некакав производ, већ тражи начин да делује не дозвољавајући било каква ограничавања и спутавања. Оно што је, такође, врло важно је да он треба да има јасан став о друштвеним кретањима, појавама и догађајима и о томе мора јавно да говори због чега му је неопходна и храброст. Значи, интелектуалац не сме да ћути, јер интелектуалац који ћути је исто што и хирург без скалпела, или ковач без чекића.

9. Kо нам онда креира јавно мњење?

ДМ: Све је постало трговина. У таквим условима, где се о свему бесрамно договара као на пијаци, није лако опстати ако ниси део неке дружине. Живимо у друштву у коме су политичке странке издигнуте изнад државе, што није нормално и што не би могло да опстане да се они који владају интензивно не баве и креирањем јавног мњења.
Требамо бити свесни да је истина само чињеница да се неки догађај десио, а све остало је ствар онога ко преноси ту информацију до крајњег конзумента. Дакле, улога оних који се брину о јавном мњењу је да тај догађај представе јавности на начин који њима највише одговара. Живимо у друштву у коме је све под контролом политичких партија па и медији, у коме није пожељно да народни посланици одлучују по својој савести, у коме је посао привилегија... итд. У таквим условима није посебно тешко манипулисати грађанима. Ту се води велика борба између разних интересних група где су, сигуран сам, они који врше власт најутицајнији и најзначајнији креатор јавног мњења.

10. Kако културу вратити на оно што је традиционално и била - извор критике и оруђе против резигнације, апатије и конформизма?

ДМ: Опет се враћам на малопре речено да је све постало трговина. Пошто култура није профитабилна делатност у њу се мора улагати и ту већ наилазимо на први проблем у низу. По неком неписаном правилу код нас се у културу улаже ако претекне, а највећи део средстава намењених пројектима у култури остаје у Београду. Kао и све остало у нашој земљи и култура се, практично, свела на Београд. Пројекти који стижу са периферије се не вреднују на прави начин у министарству културе. Дакле, прво је треба децентрализовати, затим подстицати аматеризам у култури и на тај начин културне догађаје учинити доступним свим грађанима.
Тарабићи су прорекли да ће сви Срби стати под једну шљиву. Нисам баш сигуран да је то реално, али сам сигуран да ћемо се, ако се настави са овом централизацијом, једно јутро сви пробудити у Београду. А шта онда?

Напиши коментар

 
Блог Драгана Маринковића © 2011 DheTemplate.com & Main Blogger. Supported by Makeityourring Diamond Engagement Rings

ТАБЛА НКС СРЖ