23. април 2015.

Неодлучна невеста

0 коментара
Ово што ћу сад да вам испричам се ретко дешава, ал’ је жива истина. Причао ми неки Крстивоје, пашеног мог најбољег другара Светозара. Седимо ми тако у Градској кафани (а, где друго?!), кад приметимо да је Крстивоје некако одсутан. „Шта је, Крстивоје?“ – питамо га, кад он одмахну руком – „Ма, ништа.“ „Како ништа? Реци брате, да помогнемо ако можемо“ – наваљујемо ми. Он примаче цигарету уснама, дубоко удахну дим из цигарете да би га неко време држао у себи, вероватно, размишљајући како да почне причу, а онда га снажно издува, погледа нас и поче да прича. Овако је то било.
Село, коме сам сада већ и име заборавио, има свега стотинак кућа, а житељи тог села се претежно бавe пољопривредом, у ствари углавном повртарством и врло мало сточарством. Свадба, о којој нам је Крстивоје причао, је била прва после пет-шест година у том селу. Удавала се нека Веселинка, лепушкасто девојче, веселе природе, која је волела увек да буде главна, да излази до касно, дружи се... Ма, све, само да не ради на земљи. Била је убеђена да се родила на погрешном месту па је решила пошто-пото да исправи ту грешку. Уписала је и факултет,  али се све завршило само на том упису. Превише излазака, а премало учења је резултирало експресним повратком кући, односно њиви. Свега два месеца рада на њиви јој је било довољно да донесе једну врло важну животну одлуку. Решила је да се уда и тако, за сва времена, напусти њиву и пресели се код мужа у град. Младожења је, уствари, Крстивојев синовац Благоје. Ту сад ствари почињу да се компликују, јер, колико сам ја разумео Крстивоја, њих двоје су се само површно познавали. Ту годину, док је она као студирала у нашем граду, они су се негде, некако упознали. Како су се упознали нико не зна, јер Благоје, у то време, уопште није излазио, већ је увелико радио код оца у радионици, спремајући се да преузме посао. Е сад, видиш ти како то живот уме да удеси... једна особа улази у брак да би се курталисала тешког посла, а друга да би засновала породицу и тако дала смисао свом свакодневном тешком раду.
И да ја сад ту не дужим много, даље је све ишло по пропису, односно како то обичаји налажу. Девојачко вече је уз „живу“ музику трајало до поноћи, док је момачко вече било доста скромније. Углавном, ујутру се младожењини окупише, направише колону и кренуше по младу. Успут се, прича Крстивоје, шале, певају... Ма, знаш како то већ иде. Уђоше у село, брзо нађоше младину кућу и одмах почеше са трговином – „Пошто млада?“ – питају једни. „Немате ви толико пара“ – одговарају други – „Него имате среће, данас је млада на акцији...“ И тако даље, и тако даље, знате већ како се сватови замлаћују у таквим ситуацијама. И да не дужим, њени је продадоше, ови други је купише и сви се ухватише у коло. Крстивоје гледа снајку па му, каже, мило што је много лепа. „Знаш како то иде...“ – каже Крстивоје – „...и памет је у животу битна, али човек придаје неки посебан значај лепоти.“ Шта да ти кажем? Драго човеку што ће му унуци бити лепи. Заврши се и то коло, поново сви уђоше у лимузине и уз буку сирена, на младино велико задовољство, напустише село.
Стигоше испред општине те уђоше у салу за венчање. Стоје младенци испред матичара који поче са питањима – „Да ли ви, Веселинка, својом слободном вољом... итд... итд... узимате за мужа овде присутног Благоја?“ Крстивоје каже да му се чини да матичар није ни завршио са питањем кад је Веселинка као из топа узвикнула – „Да!“ На друго питање, упућено младожењи, Благоје потврдно одговори и тад настаде опште одушевљење. Љуби се свако са сваким и у тој гужви, каже Крстивоје, ко ће да води рачуна о томе ко кога више пута љуби... и зашто. Углавном, Крстивоје примети да је хармоникаш два пута честитао младој и то други пут некако чудно, каже он. „Гледам, не могу да верујем“ – прича ми Крстивоје, окрене се он према својој Госпави и каже јој за то, а она, жена к’о жена, му рече да треба да га буде срамота што се већ на самом почетку свадбе напио и да је боље да ћути, него што прича глупости. После венчања одиграше још једно коло испред општине, а онда правац – ресторан.
У ресторану музика трешти без прекида, коло се игра, пева се, вришти... Ма, лудница. Крстивоје, каже, заузео позицију тако да му хармоникаш и млада буду стално на оку и не мрда. Каже он, није прошло ни сат времена кад му приђе његов трећи брат Станоје и дошапну му – „Видиш ли ти, бато, како онај хармоникаш пиљи у нашу снајку?“ Крстивоје га погледа те му одговори – „Ја не смем ништа да кажем. Чим ја проговорим одмах ме ова моја поклопи како сам пијан па лупам глупости, а ја сам се само једном у животу напио и од тад само доливам!“ Обојица праснуше у смех, прича Крстивоје, а жене, у знак протеста, окренуше главе на другу страну. Крстивоје подиже обрве, погледа брата и тихо му, да жене не чују, рече – „Приметио сам ја то још у општини... Ђаво је ова наша снајка.“ Станоје климну главом – „Дај Боже да овај наш бизгов изгура једну годину са њом...“ Онда се, каже Крстивоје, као по неком правилу укључи Станојева супруга која, иначе, све чује к’о Индијанац – „Стани Станоје... стани Станоје, не стао никад, дабогда!“ Од све муке, прича ми Крстивоје, дошло му да се смеје.
И ништа. Музичари одложише инструменте, поче пауза, а он, Крстивоје, онако из потаје, посматра хармоникаша и младу и не испушта их из вида. Кад одједном, прича ми он, хармоникаш приђе младој, док је младожења причао са неким гостима, нешто јој дошапну и оде ка излазу. „Посматрам младу...“ – прича ми Крстивоје – „...сав треперим од узбуђења, а она као да се ломи. Видим, кида се. Није јој нешто... Како да ти то опишем? Као кад човек у кратком временском року мора да донесе неку врло важну и тешку одлуку... треба да изабере нешто, а не зна шта.“ Крстивоје се придиже, не испуштајући је из вида, кад, каже ми он, устаде млада те крену и она ка излазу. Он погледа у брата и тихо му рече да остали не чују – „Станоје, оде нам снајка.“ Устадоше обојица и брзо кренуше ка излазу. Једва се, прича ми он, пробијају кроз ону гужву, ал’ успеше некако да се докопају врата. Отворише их и угледаше у даљини неке силуете на мотору како се губе у облачићу прашине који остаје за њима. Пред њиховим очима се, каже, онај бели вео, што се откачио младој са главе, шепури на поветарцу, и онако пркосно лелуја као да их намерно провоцира. Дошло му је, каже, да пукне од муке и беса. „Гледам буразера“ – прича ми он – „а гледа и он мене. Шта ћемо? Ћутимо. Окренусмо се ка вратима те погледасмо унутра – све нормално. Нико ништа не схвата, ...нити ја нешто схватам.“
Ту ти он прекину са причом, примаче чашицу уснама и енергично је искрену. Намршти се и, онако разочаран, гледајући у ону, сада већ празну, чашицу нешто промрмља, затим је просто закуца за астал, устаде те и он, као и она млада, оде без поздрава.

Напиши коментар

 
Блог Драгана Маринковића © 2011 DheTemplate.com & Main Blogger. Supported by Makeityourring Diamond Engagement Rings

ТАБЛА НКС СРЖ