28. јун 2015.

Стојков Рекорд из педесетдевете

0 коментара
Летње подне. Седим у соби и покушавам да напишем неки новински чланак, кад зачух неко гласно – „Трас!!!“ Учини ми се да ми неко, неким чврстим предметом, лупа по аутомобилу који је прописно паркиран испред гараже. Излетох напоље и стадох испред кратког степеништа које води на улицу. Изнад главе ми је трем, који ме штити од јаког сунца, које бије к’о свети Илија. Гледам у моја кола, чини ми се да су у реду. У кући преко пута живи неки масни, задригли и дебели алкохоличар Стојко. Он је један од оних људи који су увек намрштени и лоше расположени. Мрзи сваког становника улице, а њега (за дивно чудо!) нико од комшија не воли. На први поглед то је и логично, кад он никог не воли – да ни њега нико не воли, али увек имаш неког контраша који у инат свима воли баш оног кога сви мрзе, или мрзи баш оног кога сви воле. На сву срећу такав се, до сада, није доселио у нашу улицу.
На травњаку испред Стојкове куће је паркиран његов Опел. Е сад, да л’ га је стварно паркирао, ил’ га је у брзини само тако оставио, не знам. Углавном, на пар метара од Опела је паркиран паук. Неки брижни комшија, који воли да је све по пропису, је позвао еколошку инспекцију, инспектор позвао Паркинг сервис, а они послали интервентну екипу на терен која сад покушава да осмисли акцију подизања Рекорда из 1959. године. Тада су се кола правила од гвожђа па видим да им неће бити лако. Из камиона излази неки млађи жгољави момчић који, док хода, прво нагло подиже пете па тек затим пушта корак, тако да изгледа као да иде на федерима. У тренутку ме врати тридесет година уназад и подсети ме на неког другара који је исто тако ходао. Обилази цупкави паука и упути се ка Рекорду. Чини ми се да с пажњом осматра возило споља па бих рекао да је он у овој интервентној екипи главни. Стаде поред задњег точка, сагиње се, гледа и опрезно пипка прагове и каросерију коју је појела корозија к’o државу корупција. Кад га гледаш из даљине мислиш ауто, а уствари питање је само трена кад ће да се, сам од себе, распадне. Други члан екипе, неки проседи чичица, стаде поред паука, рашири неке папире и поче нешто да пише. Напише пар слова па стане, па тако опет. Не видим баш најбоље, али чини ми се да решава укрштене речи. Онај цупкави се устаде, погледа у правцу колеге и климну му главом. Зашто ли климну главом? „Шта ту има добро па да клима главом?“ – говорим сам себи у себи. Паде ми на памет да је, вероватно, онај што решава Еуреку констатовао да нема ништа од ношења, а овај цупкави му то само потврдио. Покушавам да замислим шта би се десило Рекорду кад би му, којим случајем, поставили оне носаче на точкове с намером да га подигну. Вероватно би успели да подигну само точкове и део каросерије, а патос са све седиштима и мотором би остао на травњаку. То није могло да промакне ни сигурном оку овог цупкавог. Исправно је проценио да покушајем ношења ништа не би урадили. Онај други као да заврши укрштеницу те је узе и крену ка Рекорду из педесетдевете. Дође до брисача, енергично га одвоји од ветробрана, на стакло постави папире, за које сам ја мислио да су Еурека, и отпусти брисач. Брисач се превали на другу страну те паде на хаубу. Ревносни чичица га подиже и покушава да га, просто, утисне у оне папире како би остао у том положају, барем до доласка Стојка, али џаба. Безобразни брисач се опет превали на другу страну. Да ли је то федер, који је беспрекорно служио више од педесет година свог газду, отказао послушност? Биће да је ипак брисач тврдоглав на газду и да му се данас нешто не притискају папири. Више би му одговарало да на овој жези брише кишу, али шта да ради кад је живот такав – непредвидив. Чичица не буде лењ па направи полукруг око Рекорда и лагано се ухвати за други брисач. Опрезно га одваја од стакла и подмеће му папире, оне исте за које сам ја у почетку мислио да су укрштене речи. Полако пушта брисач и подиже обе руке као да се предаје. Не дише. Гледа у брисач који стоји и држи папире. За то време онај цупкави приђе првом брисачу па га гледа, као да га хипнотише. Усправи га лагано са два прста и пусти, а он се опет превали на супротну страну. Обојица, као по некој команди, погледаше лево-десно и очима један другоме дадоше знак за покрет и, све секирајући се због поломљеног брисача, улазе у паука. Цупкави седа за волан, а онај други на место сувозача и тада опет зачух оно – „Трас!!!“ Схватам да сам био у заблуди мислећи да је цупкави главни, изгледа да је, ипак, онај други, проседи чичица, капитен екипе.
Дадоше леви жмигавац и кренуше једносмерном улицом у супротном смеру. Улица је дуга скоро километар на којој, због велике врућине, нема никога, тако да не постоји опасност да их неко види. Комшије, које воле да све буде по пропису, су, када су видели закачене папире на брисачу Рекорда, спустили ролетне тако да нема ни ко да их пријави.
Ја одох да завршим чланак, а казну због живота у уређеној држави ће, за сада, платити само Стојко.

Напиши коментар

 
Блог Драгана Маринковића © 2011 DheTemplate.com & Main Blogger. Supported by Makeityourring Diamond Engagement Rings

ТАБЛА НКС СРЖ