10. децембар 2016.

Јуче се није догодило

0 коментара

Дубоко замишљени старац, корача средином уске кривудаве једносмерне улице у супротном смеру коју, у летње недељно вече, сасвим пристојно осветљава месечина. У сусрет му долази аутомобил. Схвативши да се старац неће склонити, возач нагло закочи те отвори прозор и поче врло непријатно да му се обраћа. Не хајући за возачев бес, старац немо заобиђе возило. Уствари, он возача није ни чуо, јер се опхрван свакодневним проблемима обрео у неком новом, њему непознатом, свету, размишљајући о неким другим, њему много важнијим, стварима.
Недалеко одатле уличица се спаја са главном улицом насеља, а паралелно са њом се пружа железничка пруга, испред које се старац заустави. Верује да живот пун понижења није живот кога треба растезати и за којим треба жалити.
Угледавши воз у даљини обузе га снажан осећај страха праћен јаком дрхтавицом, као да му је хладно. Очекивао је да ће се, у тим тренутцима, сетити свега лепог што је у животу проживео, али не, као да му је неко ресетовао сећања. Она више не постоје. Као хипнотисан, пиљећи у челичну неман која му се великом брзином приближава, он скупи влажне дланове у песнице, убеђујући себе да направи још један корак и тако заврши посао због кога се ту налази. Тада загрме возна сирена и он се скамени од страха. Воз протутњи поред њега, а силина ветра га баци на земљу и у његовој глави настаде мрак и тишина.
Лежећи поред коловоза у прашини, старац полако отвори очи. Гледа лево-десно. Није му јасно ни где је, ни шта се догодило. Улица пуста. Покуша да помери руке па ноге, а онда се подбочи руком те се заокрену на стомак. Са муком се подиже и, док покушава да отресе прашину са панталона, трпи јаке болове. Онако погнут гледајући дуж празне пруге, осети јак бол у глави те се, уплашивши се несвестице, левом руком придржа за бандеру, а прстима десне руке додирну чело. Угледавши крваве прсте извади марамицу из џепа те је притисну на рану. Спусти се полако и седе на ивичњак коловоза, покушавајући да се присети догађаја. Седи онако прљав, изгребан и поцепан крај коловоза, спустивши чело на колена, а длановима прекривши погнуту главу, чуди се како му је тако идиотска идеја могла, уопште, пасти на памет. Постиђен од самога себе устаде и видно шепајући крену кући кроз уску кривудаву једносмерну улицу у правилном смеру. Чини му се да сада Месец јаче сија.
Сретоше га две комшинице и једна га упита шта му се десило, на шта јој он одговори да се, шетајући се по насељу, саплео и пао. Нису још ни одмакле од њега, кад се једна гласно обрати оној другој како је њему лако да се шетка кад му ћерка шаље девизе из иностранства. Игноришући речи завидне комшинице, он настави храбро да гази калдрму само да би што пре стигао кући.
Уђе у кућу и полако, подупирући се рукама о астал, опрезно седе на столицу. Осећа неку врсту нелагоде, као да га неко посматра, па се осврће лево-десно. Тада спази породичне слике, па опхрван самоћом и под утиском срећно избегнуте трагедије, из очију почеше да му се низ изобличене и наборане образе сливају сузе. Лице му постаје све изгужваније и тамније, а плач све снажнији терајући га да се просто бори за ваздух.
Избезумљен и уморан оде у спаваћу собу те онако исцепан и прљав леже на кревет и утону у сан.
Ујутру га пробуди звоњава телефона. Полако подиже слушалицу из које просто загрме ћеркин весео глас док му саопштава да су одлучили да се врате у домовину. Он подиже главу, више га ништа не боли. Лице развуче у осмех, као да се јуче никада није догодило.

Напиши коментар

 
Блог Драгана Маринковића © 2011 DheTemplate.com & Main Blogger. Supported by Makeityourring Diamond Engagement Rings

ТАБЛА НКС СРЖ