13. мај 2017.

Ја и Тарзан

0 коментара

Испричаћу вам причу чудну,
било је то много давно.
У стомаку ми нешто мрдну,
јер иш сам у џунглу равно.

Бејах младо момче тада.
А, џунгла је била права!
Имах косу, не к`о сада,
а био сам и грађен – страва.

И, шетам се џунглом тако.
Кад искочи испред мене
неки човек. Нема сако.
Да се следиш од те сцене.

Уплаших се, шта да радим?
Гледам чову, шешир нема.
Да л` да праћку сада вадим?
Ухвати ме нека трема.

Кад он скочи, па онако у лету,
чврсто, с рукама обема,
ухвати се за лијану пету.
Тада спазих, ни ципеле нема.

Вришти, скаче, све се бечи,
на леђима му мајмун дрема.
Ту остадох ја без речи,
јер он ни панталоне нема.

Посматрам га сав у чуду.
Ломата се тамо-амо.
Имитира неку луду,
да извинеш, у гаћама само.


Напиши коментар

 
Блог Драгана Маринковића © 2011 DheTemplate.com & Main Blogger. Supported by Makeityourring Diamond Engagement Rings

ТАБЛА НКС СРЖ