29. јануар 2018.

Повратак

0 коментара

Леп и сунчан пролетњи дан је измамио људе у шетњу, а пилоти 117. ловачко-авијацијског пука украшавају небо широким и танким белим пругама. Капетан Стојан Бановић седи у скученој кабини суперсоничног ловца пресретача МиГ-21 припремајући га за улогу уљеза. Јуриће га двојица његових младих колега из ескадриле.
„127., јави се када будеш на почетној позицији“ – Стојан је јасно у слушалицама чуо официра за навођење и одмах му, како то процедура и налаже, одговорио – „Стрела, 127., разумео!“  Затим, нагнувши мало авион да би угледао неки оријентир на земљи, усмери свој ваздухоплов ка почетној позицији. Кроз три минута је већ био у близини договореног оријентира и одмах о томе обавестио официра за навођење – „Стрела, 127., на почетној сам позицији!“
„127., курс 90, висина 3.000, брзина 900.“
„Стрела, 127., разумео. Пењем на 3.000, курс 90, брзина 900.“ – рутински одговори капетан чекајући да га нападну његове младе колеге.
После једне минуте Стојану је запиштао аларм који га упозорава да се нашао у радарском снопу другог авиона те се обрати официру за навођење – „Стрела, 127., имам два пратиоца у репу. Дозволите ми да направим маневар избегавања.“
„127., дозвољено!“
Капетан Стојан Бановић повуче ручицу форсажа и палицу благо повуче ка себи, с намером да направи врло оштар маневар који ће му омогућити да својим колегама уђе у реп. Он више не може да мрда рукама, поглед му је скоро фиксиран. Зна да је то нормално стање приликом извођења тог маневра и да то траје свега неколико секунди па се не брине. Стојан, овог пута, од превеликог оптерећења на тренутак изгуби свест.
Тргну се као из дубоког сна те одмах осмотри простор испред авиона. Пошто је установио да је на безбедној висини обори поглед, летимично прегледа инструменте, а онда опет подиже поглед и осмотри простор испред и око авиона. Не види никога, а очекивао је да ће видети младе потпоручнике који су га до малопре јурили. Укључи свој радар, али на екрану нема никаквих одраза.
„Изиграли су ме. Е мој Стојане, чим су те клинци надмудрили, време ти је за пензију. Пређи ти лепо у транспортну па да те бог види“ – капетан се самокритички осврну на своју вештину пилотирања надзвучним борбеним авионом те позва официра за навођење – „Стрела, 127.“ Пошто десетак секунди није чуо одговор, он понови позив официру за навођење – „Стрела, 127. Да ли ме чујеш?“
„127., овде Барјак, откуд ти на овом каналу?“
„Барјак!?“ – зачуђено реагова Стојан – „127., ово је канал Стреле. Откуд ви ту?“
„127., идентификуј се.“
„Барјак, 127., тип авиона Л14, нисам наоружан. Изнад Бијељине сам, имао сам неки кратак прекид па нисам баш сигуран за позицију. Имам доста горива да се вратим у Рупу. На ком каналу је сада Стрела?“
„127., видим те, изнад Шабца си, настави у курсу 10, висина 2.000, брзина 800, прилази ти дежурна пара која ће те допратити до ливаде.“
„Барјак, 127., разумео, курс 10, висина 2.000, брзина 800“ – одговори Стојан чудећи се откуд он изнад Шабца и зашто му шаље пратњу као да је непријатељски авион.
„Барјак, 127., видим пратиоце, али их не могу идентификовати. Авиони су ми непознати са непознатим ознакама. Шта да радим?“
 „127., све је у реду. Које ознаке ти имаш?“
„Барјак, 127., имам наше ознаке, ознаке Југословенског ратног ваздухопловства“ – са чуђењем одговори капетан.
„127., понови.“
„Барјак, 127., понављам, имам југословенске ознаке.“
„127., у реду, прати инструкције пратилаца.“
„Барјак, 127., разумео. Могу ли знати ко су пратиоци?“
„127., дежурна пара.“
„Барјак, 127., ово нису наши авиони. Оваквих авиона ми немамо. Јесам ли ја то заробљен?“
„127., ниси заробљен и немој правити проблеме. Прати упутства својих пратилаца.“
„127., овде твој леви пратилац. Да ли се чујемо?“
„Чујемо се, 127.“
„Идемо лагано рутом Рума – Инђија – Стара Пазова – Батајница. Ми ћемо бити иза тебе. Строго се придржавај мојих упутстава. Слетање ће бити визуелно“
„127., визуелно, разумео.“
Пошто је рутински спустио свог МиГ-а на оштећену писту Батајничког аеродрома, капетан настави да прати возило које га рулном стазом води према хангару. Док рула све време осматра аеродром на коме је до сада био више десетина пута и чуди се што око себе види само рушевине. Испред оштећеног хангара види гужву и више возила са упаљеном плавом ротацијом.
„Шта је ово, сунце ти...“ – помисли Стојан и пошто је зауставио авион, искључи мотор те отвори кабину. Механичар постави мердевине уз авион, попе се уз њих те му поможе да изађе из кабине. Стојан стоји на стајанци батајничког аеродрома и збуњено гледа присутне, а они њега, чини му се, још збуњеније. Одмах му приђе висок и стасит официр у плавој униформи, сличној оној која је њему остала у подземном објекту Клек, што га радује, али га брине то што овај има другачији знак на шапки.
„Ја сам пуковник Драган Јовић, командант аеродрома Батајница“ – рече му пуковник и пружи му руку. Стојан га збуњено погледа, а онда бојажљиво прихвати пружену му руку – „Капетан прве класе Стојан Бановић, 117. лап, аеродром Жељава. Ја сам овде био прекључе. Шта се ово десило у међувремену?“
„Причаћемо у мом кабинету. Него, господине капетане, откуд ви код нас?“ – љубазно га упита пуковник и, угледавши кацигу коју Стојан држи у руци, настави – „Откад нисам видео такву кацигу.“
„Не разумем!?“ – одговори му Стојан, потпуно опчињен призором који га окружује. Као да се потпуно изненада обрео у неком новом свету, који је њему потпуно непознат, али истовремено му се чини и да му је све јасно. Не зна како да ту своју новонасталу ситуацију схвати да би могао успешно да комуницира са људима које среће. Плаши се да га могу оптужити за нешто што није урадио, а онда бојажљиво настави – „Ја сам био... јутос сам полетео...“ – капетан одједном одустаде од даље приче схватајући да овде није све онако како би, по његовом мишљењу и искуствима, требало да буде те мирно и без речи настави да прати домаћина.
Уђоше у скромно опремљен кабинет команданта аеродрома те поседаше за дуги конференцијски астал.
„Не знам, друже пуковниче... Извините, господине пуковниче. Чујем да се ословљавате са „господине“... Не знам шта се десило. Ништа ми није јасно.“
„Све ћемо разјаснити. Ово је Мајор Бандић, иначе, официр безбедности и он ће бити са нама све време. Дакле, ово што сте видели напољу, те рушевине и шут, то су све последице НАТО агресије...“ – пуковник погледа капетана Бановића очекујући од њега неки знак главом или очима којим би му потврдио да је он упознат са тиме – „Знате да је НАТО без најаве извршио агресију на нашу земљу?“
„НАТО!? Агресију!? Не знам. Када!?“ – Стојан поскочи са столице од изненађења – „А, Жељава? Клек нису могли да униште...“
„То су урадили без одобрења Савета безбедности. Шта да вам кажем, може им се... А, вас интересује како сада изгледа подземни објекат Клек? Ево, сад ћете видети“ – пуковник седе за рачунар – „Дођите, молим вас. Погледајте. Клек сада изгледа овако.“
Капетан Бановић запрепашћен зури у слику урушеног подземног дела војног аеродрома код Бихаћа па онда погледа пуковника па опет у рачунар као да не верује сопственим очима – „Немогуће... То је Клек, нема сумње... али је немогуће... ја сам данас... јутрос полетео са тог аеродрома. Јесу ли користили атомско оружје? А, Бихаћ? Породица ми је у Бихаћу!“
„Господине капетане...“ – већ на самом почетку пуковник застаде, јер је чуо куцање на вратима – „Слободно!“
„Господине пуковниче, погледјте ово?“ – улазећи у кабинет му рече заставник Миловановић те му пружи техничку књижицу авиона којим је долетео капетан Бановић – „Погледајте ово.“
„Друже капетане, извините али морам да вас питам, који је данас датум?“
Бановић погледа пуковника – „Молим вас, немојте се шалити са мном. Шта је било с Бихаћем?“
Пуковник му пријатељски стави руку на раме – „Молим вас, веома је важно да ми кажете који је данас датум. Не шалим се, то ми је много важно...“ – пуковник га све време пријатељски гледа у очи и понови – „Молим вас.“
„26. мај, господине пуковниче“ – невољно му одговори капетан Бановић и даље не одустајући од интересовања за Бихаћ – „Сада ја вас молим да ви мени кажете, шта је са Бихаћем? Молим вас, породица ми је тамо. Ако су користили атомско оружје...“
„Нису користили атомско оружје и нису они уништили подземни објекат Клек. Он је срушен још пре седам година, почетком грађанског рата у Југославији...“
„Чега!?“ – прекину га капетан.
„Друже капетане, био је грађански рат... Нисте ми одговорили на питање о датуму. Данас је 26. мај, које године?“
„1969.“ – изговори Бановић не придајући томе било какав значај јер им даје опште познату информацију, само му није јасно зашто пуковник толико инсистира на томе.
„Све говори да је тако, друже капетане. Последњи преглед на авиону је извршен 26. маја 1969. године, на авиону су старе југословенске ознаке, само сте се ви некако нашли у...“ – пуковник га погледа па, не завршивши причу, напрасно пређе на следеће питање – „Које сте годиште?“
„Тридесетшесто... А, људи у Бихаћу? Јесу ли добро људи у Бихаћу?“ – опет Бановић постави питање које је за њега у овом тренутку најважније.
„Добро су, не секирајте се... Добро су... Извините молим вас, само на тренутак ћу изаћи, одмах се враћам само да издам нека наређења“ – рече му пуковник те се окрену ка официру безбедности и позва га да изађе из кабинета – „Бандићу, молим те пошаљи возача по мог оца. Хитно, молим те. Што пре, јер морам нешто да завршим пре него што они из Генералштаба дођу по њега“ – а онда се окрену ка заставнику – „Миле, иди возилом у ВМИ и одмах ми доведи специјалисту ваздухопловне медицине и психијатра. Одмах! Нека све активности прекину и одмах дођу, јер сада ништа није важније од овога.“
Пуковник Јовић се врати у кабинет и застаде поред капетана Бановића – „Тридесетшесто, кажете. Да ли можда познајете мајора или потпуковника Јовића, Марка Јовића? Био је пилот-ловац на аеродрому Жељава од самог запоседања аеродрома.“
„Како да не знам. Потпуковник Марко Јовић, ако на њега мислите. Био ми је до скоро командир ескадриле, а прошлог месеца је добио прекоманду овде на Батајницу. Он је... Он је овде командант 204. лапа... Како се тога нисам сетио... Па да, зовите њега. Он ће вам све потврдити. Ми смо одлични пријатељи.“
Пуковник Јовић се благо насмеја, рашири руке па их скупи – „Боже мили, не могу да верујем. Невероватно.“ Пуковник је, схвативши ко му је дошао „у госте“, више за себе констатовао – „Ви сте се, значи, вратили...“ – и после краћег размишљања се опет обрати Стојану – „Марко ми је отац. Чика Столе, Марко Јовић је мој отац, генерал у пензији. Отац ми је много причао о вама. Сетио сам се тог вашег лета...“
„Не, не, немојте то да ми радите. Његов син јесте Драган, али дете има тек дванаест-тринаест година. Још увек је у основној школи... Немојте то да ми радите, молим вас. Ја сам частан човек... Немојте се играти са мном!“ – погледа пуковника оштрим погледом, а затим га озбиљно упита – „Мислите ли да сам луд!? Јесам ли ја заробљеник, господине пуковниче?“
„Не мислим да сте луди, а нисте ни заробљени. Не секирајте се ништа, све је у реду, а ја као што видите одавно више нисам дете. Основну школу сам започео у Загребу, наставио у Бихаћу и завршио овде у Београду. После основне школе сам отишао у мостарску гимназију, затим у Задар па у Пулу. И ја сам био на служби у Бихаћу. Пуне четири године сам био у 124. ескадрили, све до њеног гашења...“
Пуковник Јовић, под јаким утиском изазваним Стојановим данашњим „васкрснућем“ и свим тим тајнама којима је обавијен случај нестанка пилота ЈНА из далеке 1969. године, седе на столицу до њега – „Чика Столе, ваш син се зове Милан, а ћерка Стојанка, је л` тако?“
„Тачно је да се мој син зове Милан, али ћерку немам. Погрешили сте. Помешали сте ме са неким...“
„Нисам погрешио. Са вашим Миланом сам се дружио до распада ЈНА, јер је он две године после мене дошао на Жељаву. И он је био пилот. Пилот-извиђач. Када је почео грађански рат у Југославији и када се Југославија распала он се демобилисао и отишао у Канаду. Сада живи у Канади и ради у некој ваздухопловној компанији. Ћерка вам је рођена после вашег нестанка средином 1969. и данас је лекар овде у Београду, ради на ВМА...“
„Молим вас... Лепо сам вас замолио да ми то не радите. Ако мислите да сам полудео зовите психијатра. Не могу тако више да разговарам“ – нервозно Стојан устаде те крену ка прозору.
„Чика Столе, сада ће доћи мој отац...“ – пуковник га погледа, а затим обори поглед – „Он је већ оматорио, има седамдесет година, а ви се нисте ништа променили. Као да имате тридесетак...“
„Па, ја и имам толико. Тридесет и три ... Па, рекао сам вам то већ!“
„Сада је 1999. година. 16. август 1999. године, значи ви имате шездесет и три го...“
„Молим!?“ – прекину га капетан.
„Знате ли шта се десило? Радили сте тај маневар и шта је било? Шта се десило? Где сте били све ово време?“
„Не знам. Радили смо ЛПД, класично из задње полусфере, два на једног и после извршеног маневра... све је некако нестало. Не знам. Ништа ми није јасно, ни како сам доспео изнад Шабца, ни где су остали... То мора да је последица тог нуклеарног рата...“
„Није било нуклеарног рата. Није... А, сећате ли се, где сте били све то време?“
„Које време, побогу?“
„Од 1969. до данас. Тих тридесет година.“
„Ма, каквих тридесет година, молим вас. Лепо сам вас замолио... Молим вас, престаните с тим!“ – Стојан више не зна ни како да реагује на све те информације које се њему чине нетачним или немогућим, а нема начин како да их провери. Жестоко је сабијен између два света, лажног и истинитог, а он сам уопште не може ни да наслути који је од њих прави. Све што види око себе му делује стварно, али у исто време и немогуће. Толико је слуђен да не зна ни шта би могао да предузме ако установи да је све то тачно, али, исто тако, не зна шта ће и ако установи да је све ово лаж.
С друге стране, као породичног пријатеља, Драган покушава да га како зна и уме уведе у стварност и тако га на неки начин заштити и припреми за испитивања и истраживања која га чекају кад за ово сазна Генералштаб.
Настаде тајац. Док је пуковник Јовић, ишчекујући да му се појави отац, размишљао у ком правцу да усмери своја наредна питања како би разрешио ову невероватну ситуацију, у кабинет уђоше неки њему непознати официри. Двојица су у смб, а један у плавој униформи.
„Господине пуковниче...“ – сигурним гласом му се обрати плавац показујући му некакав папир – „Ми смо из обавештајне управе... Од сада ми преузимамо одговорност за овог човека, а ви, молим вас, напишите и доставите нам детаљан извештај о овом ванредном догађају у што краћем року. Медијима о овоме ни речи. Ово се није догодило. Да ли ме разумете?“
„Разумем, господине пуковниче...“ – пуковник Јовић застаде те погледа капетана Бановића који као слуђен стоји, дрхтећи као да га тресе грозница.
„Господине капетане, ми смо из Генералштаба Војске Југославије...“
„Југославије!?“ – збуњено га прекину капетан Бановић, осетивши неко олакшање.
 „Да, Југославије...“ – одговори му пуковник у плавој униформи – „Ви ћете сада кренути са нама. Немате разлога за секирацију. Молим вас да ми предате свој службени пиштољ и да мирно кренете са мојим колегама.“
„Значи ипак сам заробљен...“ – потиштено рече капетан скидајући опасач – „Не разумем, па ја сам југословенски пилот.“
„Знамо ми то господине капетане и још једном вам понављам да немате разлога за секирацију. Оружје вам се узима јер вас водимо у зграду Генералштаба. Такви су прописи.“ – рече му врло љубазно пуковник, а онда се обрати својим пратиоцима – „Изађите на споредни излаз. Гужва је, нема потребе да пролазимо кроз шпалир људи.“
Само што двојица официра изведоше капетана на споредни излаз у кабинет команданта аеродрома уђе пензионисани генерал Јовић.
„Господине генерале, молим вас оставите нас само минут саме“ – учтиво му се обрати пуковник у плавој униформи, а онда се окрену ка команданту аеродрома – „Господине пуковниче, шта знате о овом човеку?“
Пуковник Јовић погледа у патос испред себе, а онда подиже поглед према колеги – „Ништа, господине пуковниче.“
„Ништа?“ – зачуђено понови пуковник и додаде – „Добро! Ако се ипак нечега сетите, јавите ми. И да, умало да заборавим, због озбиљног пропуста у обезбеђењу овог ванредног догађаја спремите се да предате дужност команданта аеродрома. Идете у пензију, решење се већ пише!“
„Пензију!? Па ја имам одличну службену оцену, а немам ни близу довољно година стажа!“ – запрепашћено реагова командант аеродрома.
„Само се ви спремите. Довиђења, господине пуковниче!“ – рече му плавац и изађе у ходник. Пензионисани генерал Јовић уђе у кабинет свога сина и зачуђено га упита – „Шта се ово дешава, сине? Шта ради оволика полиција напољу?“
„Ма, ништа!“
„Како ништа, зашто си ме звао?“
„Ех, зашто?“ – пуковник невољно махну руком размишљајући шта да му одговори, а да то ипак буде колико-толико довољно ваљан разлог због кога би могао да га позове. Онда му потпуно изненада паде на памет – „Идем у пензију, стари, па сам желео да ти то први сазнаш.“
„Пензија? Шалиш се?“ – збуњено му рече отац, а када је схватио да је овај озбиљан он настави – „Откуд пензија одједном? Па, ти си још млад, човече. Шта ће ти пензија, побогу... Ја сам мислио да те спремају за дужност команданта ваздухопловства“ – рече му отац те узе у руке пилотску кацигу старије производње која се налазила на асталу.
„Командант ваздухопловства?“ – понови пуковник и настави – „Ма, шта ја знам? Ја не одлучујем о томе.“
„Јеси ли нешто згрешио?“ – накратко га испитивачки погледа отац па настави да разгледа кацигу – „Одакле ти ово?“
„Нисам, стари. Нисам направио никакав прекршај, буди спокојан. Ма, ко зна зашто је то добро... А то? То сам нашао у магацину. Стара кацига Гсх-4. Ја је нисам никада користио па ми је било занимљиво да је погледам.“
„Ти? Ти си сувише млад за њу. То ти је кацига из шездесетосме или шездесетдевете. Ја сам је користио док сам био у 117. у Бихаћу. После смо добили нове Гсх-6. Загледао сам је мало, као нова је. Није обележена. Како да ја добијем једну овакву?“
„Ето ти је. Нико је не дугује, тако да је не морам ни раздуживати... Него, ајмо ми, стари, да попијемо по једну“ – приђе пуковник витрини, извади из ње виски и док налива чаше у кабинет улазе лекари, специјалиста ваздухопловне медицине и психијатар.
„Каква је ово гужва напољу, команданте? Јесу ли то снимали некакав филм?“ – уз гласан смех га упита психијатар пружајући му руку. „Да знаш да је то и мени пало на памет. Видим церадом прекривају неки МиГ-21 са ознакама ЈНА па помислим како су снимали... не знам... Партизанску ескадрилу, или тако нешто“ – надовеза се други лекар.
„Е да, то је врло чудно“ – укључи се у дискусију и пензионисани генерал – „Такав модел двадесетјединице се може видети само у музејима. Оно што сам ја приметио је то да тај авион има исти серијски број као и авион који је нестао пре тридесетак година у рејону Бијељине. Каква коинциденција. Да не снимају можда филм о том догађају?“ – погледа их генерал па настави – „Шта се смејете, некада су снимали филмове о летовима који се памте. Мислим да се баш тако и читав тај серијал звао: Летови који се памте.“
„Како се, стари, звао тај пилот? Је л` то био чика Столе?“
„Јесте, сећаш га се?“
„Сећам се, како се не бих сећао.“
„Он је, сине мој, био одличан пилот и још бољи човек. Само два дана пре његовог мистериозног нестанка смо се видели овде, на Батајници. Шта се с њим десило?“ – генерал слеже раменима – „Сам бог зна. Невероватно. Олупина никада није пронађена, а горива није имао довољно да би могао да прелети у неку суседну земљу, нити би он то учинио. Једноставно нестао је са радара и сви су помислили да је имао удес... Читав тај рејон је претражен по стотину пута и из ваздуха и са земље и ништа. Чудно. Врло чудно. А, какав је човек био? Људина!“ – погледа генерал кацигу коју је малопре добио на поклон од свог сина па сетно настави – „Једино Столе није обележавао своју кацигу. Сви смо писали иницијале, имена... једино он ништа.“
У кабинет тада уђе заставник Миловановић – „Господине пуковниче, молим вас за тренутак“ – сачека заставник пуковника, а онда му у поверењу рече – „Кажу да је авион контаминиран. Прекрили су га некаквом церадом и увукли га у хангар, да га наводно деконтаминирају. Све су закључали, а испред хангара стражаре војни полицајци под пуном ратном опремом. И још нешто. Покупили су све аудио траке из контроле лета.“
„Хвала ти, Миле. Није то више важно. Не секирај се због тога. То се, уствари, није ни догодило. Разумеш? Ај попиј једну с нама.“
„Хвала, не бих да сметам. Други пут.“
„Не може Миле, други пут. Пензионисали су ме, а то се мора залити“ – гласно му рече пуковник, ухвати га под руку и увуче у свој кабинет.
„Пензионисали? Тебе? Што бре, брате?“ – изненађено реагова психијатар – „Па, ко ће да буде командант ваздухопловства?“
„Ех, ко да је то проблем. Има добрих људи... Него, кажу да ми нешто са главом није баш како би требало да буде. Помешали ми се светови. Помешао сам сан и јаву“ – гласно се смејући, пуковник им објасни разлоге зашто су га преврмено пензионисали.
„Оће то, оће, кад помешаш пиће“ – рече му психијатар.
Пуковник Јовић, све време размишљајући о капетану Бановићу, не може да се у потпуности сконцентрише на разговор са својим гостима па на њих оставља утисак одсутности, што они користе да би правили шале на рачун његовог прераног пензионисања. Мисли да би му било много лакше када би то искуство поделио са неким, али се не усуђује да догађај било коме исприча, чак ни сопственом оцу. „Ко ће нормалан да ти поверује? Зато ћути и прави се блесав“ – пуковник сам себи даде савет. Ускоро се сви разиђоше те он са својим оцем крену кући.
Капетан Бановић седи у џипу са затамљеним стаклима Војне полиције и мирно посматра објекте у улицама кроз које пролазе. Код железничке станице се укључише у Немањину улицу да би код Славије наставили ка Бањици. Када је угледао порушене зграде Генералштаба ЈНА, изненађен призором, исколачених очију погледа полицајца до себе, руком показа у правцу зграда, ал ништа не рече.
„Ипак је био нуклеарни рат. Не може се све ово порушити за пар сати бомбардовања класичним бомбама“ – помисли Стојан схвативши да треба да буде мудрији и не показује јавно своја осећања – „У оваквим ситуацијама је најбоље правити се блесав“ – закључи капетан у себи.
Уђе џип у касарну која Стојану уопште није позната те га полицајац који је седео до њега замоли да изађе из возила. Он полако изађе те се, приметивши јаке мере обезбеђења, осврће и осматра објекте око себе не би ли препознао касарну. Одмах га уведоше у зграду те се брзим кораком попеше на други спрат да би га увели у овећу просторију која је опремљена канцеларијским намештајем на основу чега је могао да претпостави да је то нечији кабинет или канцеларија. У канцеларији седе тројица пуковника који, када угледаше Бановића, устадоше и поздравише се с њим. Људи који су га довели изађоше из канцеларије.
„Седите господине... или можда боље друже капетане“ – рече му један од присутних пуковника и руком му показа фотељу. Пошто је Стојан кренуо да седне на столицу која му је била најближа, пуковник га заустави и замоли да седне баш у фотељу. Стојан са страхом седа у фотељу, а пуковник покушава да га орасположи – „Ма, то је свеједно, него, знате како је, навика...“
У соби, коју од ове канцеларије дели само преградни зид, седи врло скромно обучен цивил, који неким веома чудним покретима руку око сопствене главе покушава да успостави контакт са Стојановим мислима.
„Друже капетане, ја сам пуковник Мишић, а ово су пуковници Петров и Џаџић. Молим вас да се на почетку представите. Дакле, чин, име презиме, формацијска дужност и ВЕС“ – рече му пуковник Мишић.
„Капетан прве класе Стојан Бановић, пилот-ловац, 31503... Могу ли да вас питам нешто?“
„Питајте. Слободно питајте.“
„Мени су рекли да ме воде у Генералштаб. Видео сам да је нова зграда Генералштаба срушена. Где смо ми сада?“
„Сами сте видели да је зграда Генералштаба срушена. Овде је сада смештен Генералштаб Војске Југославије.“
„Војске Југославије?“ – погледа га капетан па одмах настави – „А, да ли генерал Шумоња зна да сам овде?“
„Ко?“ – збуњено га упита пуковник.
„Начелник Генералштаба, генерал Милош Шумоња“ – сигурно му одговори капетан.
„А, генерал...“ – пуковник покуша да прикрије чињеницу да је изненађен овим питањем те да не зна ко је генерал Шумоња – „...Да, да. Зна генерал. Него, друже капетане испричајте нам све чега се сећате у вези са вашим последњим летом.“
Док се цивил у суседној соби ваља по поду покушавајући да пронађе најбоље место одакле би могао да се конектује на Стојанове мисли, Стојан је уплашенији него икад.
„Јутрос у десет сати смо почели са редовним вежбовним активностима...“ – поче Стојан бојажљиво да одговара на постављено му питање, али га пуковник Мишић одмах прекину – „Молим вас, реците и датум. Дакле, данас, датума тог и тог смо радили то и то.“
Капетан Бановић се нерадо исправи – „Данас, 26. маја 1969. године...“ – Бановић тада значајно погледа Мишића у очи схватајући да је баш датум кључ свих његових недаћа и да сви инсистирају баш на датуму, а онда бојажљиво настави – „Радили смо редовне вежбовне активности, ЛПД класично из задње полусфере, два на једног. Вршећи том приликом маневар избегавања нападача за тренутак сам изгубио свест. То стање није могло трајати дуже од пар секунди, јер бих у супротном погинуо. Авион би се неконтролисано зарио у земљу. Када сам дошао себи више није било ни једног учесника вежбе, а ја сам се не знам како нашао изнад Шабца, а требало је да будем у рејону Бијељине“ – Стојан бојажљиво прво погледа пуковника Мишића, а затим и остале па настави – „Матични аеродром ми је Жељава код Бихаћа... Не знам шта се то десило. Заиста не знам. С ким смо ми то ратовали? Је л` било нуклеарног рата или не?“ У том тренутку сви заћуташе, јер се из суседне собе зачуо неки врисак.
„Одмах се враћам!“ – рече пуковник Петров и истрча из канцеларије те попут муње утрча у суседну канцеларију. Сав задихан стоји на вратима и гледа цивила који се држи за главу – „Шта би?“
„Не могу никако да успоставим контакт са њим. Морам бити поред њега. Уведи ме унутра...“ – рече му цивил те устаде и приђе пуковнику очекујући да га уведе у суседну просторију и омогући му да седне поред Стојана. Тако и урадише.
„Ово је професор психологије Стевић. Он ће бити присутан...“ – рече пуковник Мишић капетану Бановићу и обрати се колеги Џаџићу – „Изволите господине пуковниче!“
„Господине капетане, да ли се сећате нечега... нечега из тог периода прелаза с једне на другу позицију, како сте рекли од Бијељине до Шабца?“ – упита га врло љубазно пуковник Џаџић.
Стојан, осетивши да професор све време пиљи у њега, покушава да постави главу тако, да га овај више не може гледати у очи – „Господине пуковниче, не знам. Заиста не знам. Не знам ни ко сте ви, ни којој војсци припадате, ни којој држави. Право да вам кажем ја сам овде... како се то у народу каже, као да сам пао с крушке и зато вас молим да уважите моје стање и да ми кажете како су људи у Бихаћу? Мене то највише интересује. Тамо ми је породица остала па ако је ипак, због подземног објекта Клек... или због не знам чега, био тај нуклеарни рат да ми то поштено кажете. Молим вас, мени је то јако важно, због породице.“
„Није било никаквог нуклеарног рата. Бихаћ је нетакнут, бомбардовали су само Србију и Црну Гору...“ – покуша пуковник Џаџић да га опусти, незнајући да је Стојан већ видео слике подземног дела аеродрома Жељава који је уништен почетком грађанског рата.
Стојан скочи из фотеље, одмаче се корак-два и гласно им, као у паници, повика – „Зашто ме лажете!? Мислите ли да сам луд? Или глуп? Видео сам слике уништеног објекта Клек, а пуковник не зна ко му је начелник Генералштаба! Зашто ме лажете? Шта је било са Бихаћем? Ко сте ви? Где сам ја?“ Тада професор направи чудан израз лица и рукама крену да прави некакве кругове око своје главе што је Стојана још више уплашило те се приљуби уз зид. Пуковник Џаџић му полако приђе те крену руком ка њему да га пријатељски потапше по рамену и охрабри, али капетан Бановић то схвати као напад и хитро, са два-три корака, дође до отвореног прозора и наглавачке искочи на бетонски паркинг.
„Шта уради то, будало једна!“ – пуковник Мишић се издера на професора и крену до прозора да погледа шта је било са Стојаном. Док тројица пуковника кроз прозор гледају беживотно тело пилота-ловца Стојана Бановића, професор им се, седећи у фотељи, задовољно обрати – „Имао сам га. Само да је потрајало још коју секунду! Ту ми је био, на дохват руке!“
Изнервирани пуковник Мишић се хитро окрену ка професору и бесно му рече – „Не знам ко је луђи, ти или онај ко је измислио ту вашу фамозну групу шездесетдевет? Марш напоље!“
„Полако господине пуковниче. Полако...“ – огласи се трећи пуковник, Петров – „Професор је уважени члан групе. Не можете се њему тако обраћати“ – а онда, погледавши Мишића право у очи, настави – „Вама, колико видим, још увек ништа није јасно. Баш ништа?“
„Шта ми то није јасно?“
„Боже драги, како не видите коинциденцију...“ – полако и тихо му прича Петров, као психијатар са пацијентом, а онда застаде да би сачекао реакцију Мишића па пошто је она изостала он истим тоном настави – „Шездесетдевет!? Схватате?“
„Не“ – кратко му одговори Мишић.
Петров гласно уздахну, пружи руку ка професору и тихо му рече – „Ајмо професоре. Овде се неке ствари никада неће разумети. Џаба се ми трудимо...“ – затим се окрену ка колегама и врло гласно им даде савет – „Књиге у руке, господо. Књиге! Ми немамо атомско оружје, али имамо књиге!“
Пошто је пуковник Петров затворио врата за собом, Мишић збуњено погледа колегу Џаџића – „Ко је овде луд? Боже, што ли им дозволисмо да присуствују истрази?“
„Којој истрази? Ја нисам присуствовао никаквој истрази. О чему причате?“ – одговори му пуковник Џаџић и изађе из канцеларије.
Пуковник Мишић остаде сам у канцеларији на чијем зиду је залепљен цртеж пахуље. Погледа цртеж, одмахну руком и полако приђе прозору с намером да осмотри паркинг. Тада схвати да леша више нема те мало подиже поглед и спази пуковника Петрова и професора Стевића како причајући иду ка капији касарне. Пуковник Петров се, осетивши да га неко са прозора посматра, заустави те се окрену ка Мишићу и довикну му – „Шездесетдевет! Размислите о томе!“



Напиши коментар

 
Блог Драгана Маринковића © 2011 DheTemplate.com & Main Blogger. Supported by Makeityourring Diamond Engagement Rings

ТАБЛА НКС СРЖ